Pasoš - tu.
Viza u pasošu - da.
Avio-karta - odštampana, za svaki slučaj.
Dva kofera - spakovani.
Krajem aprila dani su duži i sviće negde oko 5,30h kada smo otprilike i krenuli iz Novog Sada prema Surčinu.
Rastanak na aerodromu teško pada, ali doneo sam odluku i idem u nešto što bi trebalo da bude bolje od onoga gde sam ili bar jednako dobro, mama zna da koristi skype, opet se pitam u šta se upuštam i da li to vredi, i odlučujem da ne razmišljam o tome, idem u nepoznato i nadam se da će biti sve OK.
Nepoznato. Pa nije bilo baš potpuno nepoznato. Raspitao sam se (čitaj istražio na netu) o svemu što sam mogao, život u Nemačkoj i kako se snaći, proverio šta mi treba za početak, od dokumenata i koji je redosled kod pribavljanja nemačkih dokumenata, tj šta je sve potrebno da uradim kada stignem, kako da dođem do apartmana koji mi je kompanija obezbedila za prvih mesec dana, gde da tražim stanove, šta je Schufa, šta je "Mietschuldenfreiheitsbescheinigung" - jednom rečju, uradio sam sve što sam mogao da u nepoznatoj situaciji smanjim broj nepoznanica. Kao i svaki inženjer, mrzim neizvesnosti, iznenađenja, nepredvidivost. A i bolji je osećaj kada već znam neke stvari unapred, manje je nesigurnosti, lakše je prihvatiti nove stvari, bar meni.
Let je bio sasvim OK, direktan (u to vreme je Air Srbija imao let za Berlin dva puta nedeljno, mislim da su u međuvremenu povećali broj letova, nisam siguran) jer je trebalo da stignem u toku radnog vremena da preuzmem ključeve apartmana.
Taj dan je bio lep i sunčan, i u Srbiji i na severoistoku Nemačke. Negde blizu Berlina avion se, valjda u sklopu pripreme za sletanje, spustio niže i mogao sam da vidim kako izgleda okolina - sve ravno skoro kao kod nas (OK, to sam i očekivao), livade / pašnjaci, jezerca, naselja i pomislim - ej, pa ovo lepo izgleda... sviđa mi se ovako gledano od gore.
Kada sam sleteo, iznenađenje - Air Srbija sleće na terminal C aerodroma Tegel , nema "fingera" (tunel koji se postavi od aviona do aerodromske zgrade, ne znam za srpski izraz, ako ga uopšte ima, molim javite mi) , već silazak niz stepenice, pa u bus, pa do zgrade terminala. Zgrade... hm... to je jedna obična montažna hala, nalik na sajamske hale, za nekog ko je zamišljao jedan od dva aerodroma glavnog grada Nemačke, ovo je pre ličilo na montažnu halu Novosadskog sajma nego na aerodrom... Granična kontrola, kažem za svaki slučaj - znate ja imam radnu vizu, pogledajte tamo pri kraju pasoša, i on mi kaže - Hvala za informaciju, ali to nema veze sa mnom, ja samo evidentiram da ste ušli u zemlju, a vi prijavite prebivalište u opštini (tzv. Bürgeramt).
Kupujem nedeljnu kartu za javni prevoz na automatu, ulazim u bus do centra, okolo je gomila taksista, svi taksi-automobili su svetlo-krem /drap boje, ali nisu svi mercedesi - ima i C5, Priusa, Oktavia, Pasata, A6 itd.
Bus kreće i ja posmatram okolinu - prelazi neki kanal, skreće, evo autoput dole ispod mosta, kakav je ovo deo grada, sve reklame su dvojezične - turski i nemački, kakva je ovo Nemačka, vidi trava nije pokošena na nekom travnjaku, kakve su ovo kućice (kasnije sam saznao da su to vikendice/kamp kućice sa nekih 60ak kvm dvorišta, koje mogu da se iznajme i da gajite cveće i povrće isl.), opet prelazi preko mosta i ubrzo posle toga -
WOW evo kupole Rajhstaga, vidi Brandenburška kapija, e sad sam na Unter den Linden, kakvi su ovo radovi i dizalice ovde, mislio sam da je to centar, nije valjda da tu nešto kopaju, vidi Humbolt Univerzitet, tu je i opera, aaauuuuuuu kakva ogromna katedrala (Berliner Dom) - minut posle toga - Aleksandar Plac - poslednja stanica.
Slika prikazuje šta sam prvo video kada sam izašao iz autobusa (taj na slici je baš na liniji koja ide od aerodroma Tegel do Aleksander placa).
Stvarno impresivno. Trebalo mi je malo da dođem sebi, zastao sam malo da se orijentišem i opustim, posle svega što sam od jutra prošao. Pogledam prekoputa, kad ono -
osvrnem se, pogledam malo niže niz ulicu, i vidim ovo :
Ulica se zove Karl Liebknecht str.
Dobrodošli u DDR.
Čekam autobus i razmišljam, pa dobro, ni ne treba da sruše skoro pola grada samo zato što su zgrade ružne, valjda će ih srediti u nekom momentu... I onda vidim kako ljudi prelaze pešački prelaz na crveno! Molim ?! PA VI STE NEMCI, TO JE PROTIV PRAVILA !!! Da li sam ja pogrešio avion? Kakav je ovo grad, vidi ima i pikavaca na trotoaru, pa ova Nemačka je potpuno propala...
Tek kasnije sam shvatio nekoliko stvari.
- Kao prvo, ranije nikada nisam bio u Nemačkoj. Drugo, svi utisci o životu tamo koje sam imao su poticali iz priča starijih, dakle onih prvih generacija gastarbajtera iz ex-Yu, koji su išli u zapadnu Nemačku, u Štutgart, Minhen, Keln itd. Retko ko je tada odlazio u Berlin. Raspitao sam se, retko gde u Nemačkoj pešaci prelaze na crveno. Mislim i da je u Srbiji, zahvaljujući gastarbajterima ranije, stvorena slika Nemaca koja ih prikazuje kao ljude koji poštuju sva pravila i drže se svakog slova svih propisa. Sada, posle nekoliko meseci života u Nemačkoj, mogu da kažem da to jednostavno nije tačno. Ali o tome u nekom narednom postu.
- Drugo, Berlin je posle ujedinjenja bio prilično neorganizovan grad, prvih par godina. Infrastrukturno, demografski i privredno. Stanovništvo se iseljavalo i odlazilo na zapad, dolazili su ljudi iz istočnog bloka, iz Brandenburga (nemačka pokrajina oko Berlina), izbeglice iz jugoslovenskih ratova (mahom iz BiH), iz Somalije, iz Eritreje, iz Sudana, iz ko zna odakle sve ne, privreda gotovo da nije postojala, Vlada i administracija su se sporo preseljavale iz Bona... Tek na početku dvehiljaditih se situacija popravila, pa se broj stanovnika povećava od 2003. godine. Stanovništvo je izmešano, ima ljudi iz celog sveta, iz različitih kultura i sa različitim stepenom "integracije" - integracije u Nemačkoj ili privikavanja na život u gradu.
- Treće, zapadni Berlin je tokom Hladnog rata bio izolovan od ostatka zemlje i važili su malo drugačiji zakoni, pa su navike da se ne poštuju baš sva pravila ostale.
- Četvrto, centar je prepun turista, iz celog sveta. Gde ima puno ljudi, ima i otpada.
- Na kraju, Berlin u poslednjih 10ak godina važi za Meku kreativne industrije (muzika, dizajn, web-tehnologije, umetnost u najširem smislu reči) pa je životni stil većine doseljenika iz drugih delova Nemačke uglavnom dosta opušten. U prilog tome, da citiram jednog kolegu Nemca, kada sam mu objasnio u kom kraju grada tražim stan (da ima zelenila, uredno podšišana trava, čisto, kontejneri na mestu, okrečene fasade, uredne terase, miran komšiluk) - rekao mi je - "Da, znam tačno na šta misliš, ja želim da pobegnem baš od toga, zato sam i došao iz Dizeldorfa u Berlin". Nisam znao šta da mu odgovorim.
Sve u svemu, Berlin možda na prvi pogled izgleda prilično čudno, mešavina stanovništva, građevinskih i istorijskih stilova, kao i vrlo burne i zanimljive prošlosti (ne samo u 20. veku) ali uvek treba imati na umu da Berlin nikako nije tipični nemački grad, već svet za sebe. Magnet za svakakve čudake (objasniću u kasnijim postovima), za biznis, za umetnost, za turiste (ima više turista godišnje nego Rim, bilo mi je teško da poverujem, ali tako je).
Jedan kolega mi je rekao - Vremenom, naviknućeš se na sve što ti je neobično i svideće ti se Berlin.
Sada, posle 10 meseci u ovde, počinjem da se navikavam na grad, postajem svestan na kakvo sam sjajno mesto došao i, iako ga ne osećam kao svoj grad, ipak mi je nekako prirastao za srce, tako neobičan, u nekim delovima ružan i haotičan, a negde uredan, čist, uglancan, sa toliko zanimljivih mesta za obilazak, toliko dešavanja svaki dan, toliko različitih ljudi koji su došli sa svih krajeva sveta. Jedna vrlo interesantna mešavina.
Rečima dugogodišnjeg gradonačelnika Klausa Wowereita - "Berlin is poor but sexy".
Viza u pasošu - da.
Avio-karta - odštampana, za svaki slučaj.
Dva kofera - spakovani.
Krajem aprila dani su duži i sviće negde oko 5,30h kada smo otprilike i krenuli iz Novog Sada prema Surčinu.
Rastanak na aerodromu teško pada, ali doneo sam odluku i idem u nešto što bi trebalo da bude bolje od onoga gde sam ili bar jednako dobro, mama zna da koristi skype, opet se pitam u šta se upuštam i da li to vredi, i odlučujem da ne razmišljam o tome, idem u nepoznato i nadam se da će biti sve OK.
Nepoznato. Pa nije bilo baš potpuno nepoznato. Raspitao sam se (čitaj istražio na netu) o svemu što sam mogao, život u Nemačkoj i kako se snaći, proverio šta mi treba za početak, od dokumenata i koji je redosled kod pribavljanja nemačkih dokumenata, tj šta je sve potrebno da uradim kada stignem, kako da dođem do apartmana koji mi je kompanija obezbedila za prvih mesec dana, gde da tražim stanove, šta je Schufa, šta je "Mietschuldenfreiheitsbescheinigung" - jednom rečju, uradio sam sve što sam mogao da u nepoznatoj situaciji smanjim broj nepoznanica. Kao i svaki inženjer, mrzim neizvesnosti, iznenađenja, nepredvidivost. A i bolji je osećaj kada već znam neke stvari unapred, manje je nesigurnosti, lakše je prihvatiti nove stvari, bar meni.
Let je bio sasvim OK, direktan (u to vreme je Air Srbija imao let za Berlin dva puta nedeljno, mislim da su u međuvremenu povećali broj letova, nisam siguran) jer je trebalo da stignem u toku radnog vremena da preuzmem ključeve apartmana.
Taj dan je bio lep i sunčan, i u Srbiji i na severoistoku Nemačke. Negde blizu Berlina avion se, valjda u sklopu pripreme za sletanje, spustio niže i mogao sam da vidim kako izgleda okolina - sve ravno skoro kao kod nas (OK, to sam i očekivao), livade / pašnjaci, jezerca, naselja i pomislim - ej, pa ovo lepo izgleda... sviđa mi se ovako gledano od gore.
Kada sam sleteo, iznenađenje - Air Srbija sleće na terminal C aerodroma Tegel , nema "fingera" (tunel koji se postavi od aviona do aerodromske zgrade, ne znam za srpski izraz, ako ga uopšte ima, molim javite mi) , već silazak niz stepenice, pa u bus, pa do zgrade terminala. Zgrade... hm... to je jedna obična montažna hala, nalik na sajamske hale, za nekog ko je zamišljao jedan od dva aerodroma glavnog grada Nemačke, ovo je pre ličilo na montažnu halu Novosadskog sajma nego na aerodrom... Granična kontrola, kažem za svaki slučaj - znate ja imam radnu vizu, pogledajte tamo pri kraju pasoša, i on mi kaže - Hvala za informaciju, ali to nema veze sa mnom, ja samo evidentiram da ste ušli u zemlju, a vi prijavite prebivalište u opštini (tzv. Bürgeramt).
Kupujem nedeljnu kartu za javni prevoz na automatu, ulazim u bus do centra, okolo je gomila taksista, svi taksi-automobili su svetlo-krem /drap boje, ali nisu svi mercedesi - ima i C5, Priusa, Oktavia, Pasata, A6 itd.
Bus kreće i ja posmatram okolinu - prelazi neki kanal, skreće, evo autoput dole ispod mosta, kakav je ovo deo grada, sve reklame su dvojezične - turski i nemački, kakva je ovo Nemačka, vidi trava nije pokošena na nekom travnjaku, kakve su ovo kućice (kasnije sam saznao da su to vikendice/kamp kućice sa nekih 60ak kvm dvorišta, koje mogu da se iznajme i da gajite cveće i povrće isl.), opet prelazi preko mosta i ubrzo posle toga -
WOW evo kupole Rajhstaga, vidi Brandenburška kapija, e sad sam na Unter den Linden, kakvi su ovo radovi i dizalice ovde, mislio sam da je to centar, nije valjda da tu nešto kopaju, vidi Humbolt Univerzitet, tu je i opera, aaauuuuuuu kakva ogromna katedrala (Berliner Dom) - minut posle toga - Aleksandar Plac - poslednja stanica.
Slika prikazuje šta sam prvo video kada sam izašao iz autobusa (taj na slici je baš na liniji koja ide od aerodroma Tegel do Aleksander placa).
 |
| Ranije TV toranj, sada turistička atrakcija |
Stvarno impresivno. Trebalo mi je malo da dođem sebi, zastao sam malo da se orijentišem i opustim, posle svega što sam od jutra prošao. Pogledam prekoputa, kad ono -
 |
| Prekoputa Aleksander placa |
 |
| Ostao sam bez reči |
Ulica se zove Karl Liebknecht str.
Dobrodošli u DDR.
Čekam autobus i razmišljam, pa dobro, ni ne treba da sruše skoro pola grada samo zato što su zgrade ružne, valjda će ih srediti u nekom momentu... I onda vidim kako ljudi prelaze pešački prelaz na crveno! Molim ?! PA VI STE NEMCI, TO JE PROTIV PRAVILA !!! Da li sam ja pogrešio avion? Kakav je ovo grad, vidi ima i pikavaca na trotoaru, pa ova Nemačka je potpuno propala...
Tek kasnije sam shvatio nekoliko stvari.
- Kao prvo, ranije nikada nisam bio u Nemačkoj. Drugo, svi utisci o životu tamo koje sam imao su poticali iz priča starijih, dakle onih prvih generacija gastarbajtera iz ex-Yu, koji su išli u zapadnu Nemačku, u Štutgart, Minhen, Keln itd. Retko ko je tada odlazio u Berlin. Raspitao sam se, retko gde u Nemačkoj pešaci prelaze na crveno. Mislim i da je u Srbiji, zahvaljujući gastarbajterima ranije, stvorena slika Nemaca koja ih prikazuje kao ljude koji poštuju sva pravila i drže se svakog slova svih propisa. Sada, posle nekoliko meseci života u Nemačkoj, mogu da kažem da to jednostavno nije tačno. Ali o tome u nekom narednom postu.
- Drugo, Berlin je posle ujedinjenja bio prilično neorganizovan grad, prvih par godina. Infrastrukturno, demografski i privredno. Stanovništvo se iseljavalo i odlazilo na zapad, dolazili su ljudi iz istočnog bloka, iz Brandenburga (nemačka pokrajina oko Berlina), izbeglice iz jugoslovenskih ratova (mahom iz BiH), iz Somalije, iz Eritreje, iz Sudana, iz ko zna odakle sve ne, privreda gotovo da nije postojala, Vlada i administracija su se sporo preseljavale iz Bona... Tek na početku dvehiljaditih se situacija popravila, pa se broj stanovnika povećava od 2003. godine. Stanovništvo je izmešano, ima ljudi iz celog sveta, iz različitih kultura i sa različitim stepenom "integracije" - integracije u Nemačkoj ili privikavanja na život u gradu.
- Treće, zapadni Berlin je tokom Hladnog rata bio izolovan od ostatka zemlje i važili su malo drugačiji zakoni, pa su navike da se ne poštuju baš sva pravila ostale.
- Četvrto, centar je prepun turista, iz celog sveta. Gde ima puno ljudi, ima i otpada.
- Na kraju, Berlin u poslednjih 10ak godina važi za Meku kreativne industrije (muzika, dizajn, web-tehnologije, umetnost u najširem smislu reči) pa je životni stil većine doseljenika iz drugih delova Nemačke uglavnom dosta opušten. U prilog tome, da citiram jednog kolegu Nemca, kada sam mu objasnio u kom kraju grada tražim stan (da ima zelenila, uredno podšišana trava, čisto, kontejneri na mestu, okrečene fasade, uredne terase, miran komšiluk) - rekao mi je - "Da, znam tačno na šta misliš, ja želim da pobegnem baš od toga, zato sam i došao iz Dizeldorfa u Berlin". Nisam znao šta da mu odgovorim.
Sve u svemu, Berlin možda na prvi pogled izgleda prilično čudno, mešavina stanovništva, građevinskih i istorijskih stilova, kao i vrlo burne i zanimljive prošlosti (ne samo u 20. veku) ali uvek treba imati na umu da Berlin nikako nije tipični nemački grad, već svet za sebe. Magnet za svakakve čudake (objasniću u kasnijim postovima), za biznis, za umetnost, za turiste (ima više turista godišnje nego Rim, bilo mi je teško da poverujem, ali tako je).
Jedan kolega mi je rekao - Vremenom, naviknućeš se na sve što ti je neobično i svideće ti se Berlin.
Sada, posle 10 meseci u ovde, počinjem da se navikavam na grad, postajem svestan na kakvo sam sjajno mesto došao i, iako ga ne osećam kao svoj grad, ipak mi je nekako prirastao za srce, tako neobičan, u nekim delovima ružan i haotičan, a negde uredan, čist, uglancan, sa toliko zanimljivih mesta za obilazak, toliko dešavanja svaki dan, toliko različitih ljudi koji su došli sa svih krajeva sveta. Jedna vrlo interesantna mešavina.
Rečima dugogodišnjeg gradonačelnika Klausa Wowereita - "Berlin is poor but sexy".
No comments:
Post a Comment