Vozačka dozvola u Nemačkoj - praktično

Nakon položenog teorijskog dela vozačkog ispita, ostaje godinu dana rok za polaganje praktičnog dela.

Kako izgleda praktični deo ispita? Vrlo slično kao u Srbiji, kandidat vozi kroz grad, na suvozačkom mestu je instruktor, a komisija (1-2 ispitivača iz Dekre/TÜV-a) sedi na zadnjem sedištu. Ispit traje 45minuta.

Elementi ispita su (spisak je verovatno nekompletan, ispravite me)
- vožnja po gradu - raskrsnice, pešaci, šinska vozila, zone-30,
- parkiranje - paralelno i unazad,
- vožnja van grada / autoputem i
- naglo kočenje.

Autoškola u kojoj sam ja polagao je gotovo u centru Berlina, i autoput je na nekih 20min vožnje, pa to nisam radio. Sve ostalo je bilo tu.

Razlike u odnosu na saobraćajna pravila u Srbiji su
- postoje raskrsnice na kojima nema ni semafora ni znakova prvenstva. U tom slučaju, važi pravilo desne strane, naravno. Sećam se kada sam ja polagao u Srbiji, ako nema znaka prvenstva ili tzv obrnutog trougla, znak bi trebalo da je tu, samo ga je neko ukrao i ja treba da se ponašam kao da je znak i dalje tu (ko je u NS polagao na Klisi zna o čemu pričam...)
- skretanje levo, ako ima jedna traka za levo u ulici u kojoj ja vozim, a više traka u ulici u koju skrećem, ne moram da skrenem obavezno u krajnju levu, već mogu da biram traku. Čak, ako sledeće skretanje planiram desno, moram da skrenem u krajnju desnu traku, koliko god to izgledalo čudno.
- pešaci, ne smem da ih propustim ako nisu na obeleženom pešačkom prelazu. Npr. na raskrsnicama gde pešački prelaz nije obeležen, ne treba propuštati pešake, čak i ako su krenuli da prelaze put, ali nisu stigli do trake kojom ja vozim. Potpuno suprotno od onoga kako sam ja do tada vozio.
- zona 30 - postoje delovi grada (obično manje prometne ulice, pored škola, između blokova zgrada, u centru, sa kaldrmom isl) u kojiima je maksimalna dozvoljena brzina 30km/h. Znakovi za te zone su samo na ulazu i izlazu iz zone, pa ih treba pažljivo pratiti.
- nema vožnje po poligonu. Odlična vest. Ali, parkiranje se radi u gradu, obično u manjim ulicama, i to paralelno (desno) i unazad.
- biciklisti - po Berlinu ih ima jako puno. Pod puno mislim da je teško preći više od 100ak metara bez da se pojavi neki biciklista. Nemam ništa protiv biciklista, naprotiv, i sam često vozim bicikl, ali prema propisima potrebno je držati odstojanje od min. 1,5m prilikom obilaženja bicikliste, što u praksi znači prestrojavanje u drugu traku, kao kod obilaženja drugog vozila.


Dan kada sam polagao bio je petak, padala je kiša ceo dan, a imao sam termin u 15h. Ispostavilo se da sam poslednji kandidat tog dana. Ukupno uzevši, okolnosti uopšte nisu bile loše - članu komisije (samo jedan) se verovatno kao i svima, žurilo da petkom ranije završi sa poslom, zbog kiše po ulicama je bilo vrlo malo biciklista, termin nije rano ujutro niti kasno popodne, nije bilo niskog sunca, petkom je bilo više saobraćaja, pa sam dosta vremena proveo čekajući na par raskrsnica da skrenem levo - skoro idealno. Odvozao sam nekih 30-35min i to je bilo to.

Ispitivač mi je na kraju polaganja izdao potvrdu o položenom vozačkom, koja važi tri meseca i to samo za vožnju po Nemačkoj, dok vozačka dozvola (kartica, kao i u Srbiji) ne bude gotova. Pri tome mi je rekao, treba oko mesec dana da se to izradi, i da nazovem za otprilike tri nedelje Upravu za vozačke dozvole (Fahrerlaubnisbehörde) da proverim da li je moja dozvola gotova.

Potvrda o položenom vozačkom ispitu

Nazvao sam za četiri nedelje, pokušavao par dana uzastopno, i naravno bezuspešno. Njih je nemoguće dobiti telefonom, kao i većinu berlinske administracije.
Srećom za preuzimanje vozačke ne treba da se zakazuje termin, pa sam posle punih pet nedelja otišao po svoju vozačku, odmah nakon otvaranja u osam ujutro i za pola sata sam uspeo da preuzmem.

Nemačka vozačka, vrlo slična srpskoj...

... ali se klase malo razlikuju, DE ima 2 vrste traktora :-)

Neprijatno iznenađenje je bilo to što su mi uzeli moju srpsku dozvolu, uz obrazloženje - "Možete da imate samo jednu vozačku dozvolu". Na moje pitanje pa kako da vozim u Srbiji sa SR pasošem i DE vozačkom, navodno ne bi trebalo da bude problema. Napisaću šta se dešava ako me u SR zaustavi policija, za sad nemam potvrdu iz prakse.
Nedostaje mi SR dozvola, sada imam jedno prazno mesto pored lične karte u novčaniku (DE dozvola je pored Plave karte). Ali šta je tu je, nadao sam se da ću "koristiti" nemačku dozvolu.

Mislio sam, konačno, imam sada nemačku dozvolu, sad ću da vozim...rentacar, car-sharing, sopstveni auto, nebo je granica... Pa, nije baš tako. Par reči o upotrebljivosti vozačke dozvole.

1) vrlo povoljan rentacar, bar u Berlinu je Roben & Wientjes, koji ima ne samo klasičan rentakar (putnički automobili) već i kombije i kamionete ispod 3t ukupne nosivosti, koji su vrlo zgodni za transport nameštaja npr. iz Ikee. Pola dana iznajmljivanja je oko 25-30e. Ikea dostava je oko 70e ili više. Uslov za iznajmljivanje bilo kakvog vozila kod njih je da korisnik poseduje nemačku vozačku dozvolu minimalno dve godine;

2) rentakar generalno - (gotovo) SVE kompanije koje se bave iznajmljivanjem automobila zahtevaju da imate vozačku dozvolu EU ili Nemačke minimalno godinu dana da biste mogli da iznajmite auto;

3) car sharing - ovaj koncept koliko je meni poznato još nije zaživeo u Srbiji, a u principu je vrlo sličan kao gradski bicikl - auto se iznajmljuje na sat, zapravo obračunava se po minuti korišćenja. U Berlinu i još nekim većim gradovima u Nemačkoj postoji nekoliko ovakvih kompanija - BMW-ov DriveNow, Daimler-ov (Mercedes) Car2Go, Flinkster servis nemačke železnice (Deutsche Bahn) i još par manjih. Međutim, i oni zahtevaju da imate bar godinu dana vozačkog staža.

Sve u svemu, u prvih godinu dana od dobijanja, pardon - sticanja vozačke dozvole u Nemačkoj, osim ako imate sopstveni auto, dozvola baš i ne znači puno. 

Par reči o troškovima.
Kada sve saberem, put do nemačke vozačke dozvole koštao me je oko 475 EUR. Tu ulazi sledeće:
- 43e prevod vozačke dozvole (ne mora iz ADAC, može i od ovl.prevodioca iz SR, bar je tako u Berlinu),
- 7e biometrijska fotografija,
- 35e kurs prve pomoći i test vida,
- 42,5e taksa za zahtev za priznavanje SR dozvole,
- 2 x 21e teorijski ispit, plaćeno Dekri (da, položio sam iz drugog puta, preporuka - ne izlaziti na ispit dok niste potpuno sigurni da znate SVA pitanja),
- 4 x 35e časovi vožnje,
- 80e polaganje praktičnog dela, plaćeno auto školi,
- 85e polaganje praktičnog dela, plaćeno Dekri.
Da sam imao prevod iz Srbije i da sam položio iz prvog puta teoriju, sve bi moglo da me košta nekih 50e manje, ali i dalje bi to bilo preko 400e. Ne plaća se sve odjednom, ali kad se sve sabere, nije malo para.

Vremenski, potrajalo je poprilično. S obzirom da sam učio samo uveče (posle posla), a i to ne baš svaki dan, i retko kada vikendom, za teorijski deo (sa dva izlaska na ispit) trebalo mi je nešto malo više od dva meseca da bih položio.
Nakon toga, čekao sam nekoliko meseci (bila je zima, menjao sam posao itd) da izađem na praktični deo. Odlasci na časove vožnje posle posla, prijava praktičnog dela (to radi auto škola) i samo polaganje završio sam u roku od tri nedelje, koliko se čeka od prijave do polaganja.

U principu, ako ste jako dobro organizovani, rekao bih da sve može da se završi za oko 4-5 meseci, od kojih se 3 meseca čeka na rešenje (taman za pripremu teorijskog ispita), oko 3 nedelje za praktični deo, i još oko mesec dana dok ne preuzmete vozačku. Moguće da su u manjim mestima rokovi za sve ovo mnogo kraći, ali grad Berlin jednostavno nema dovoljno zaposlenih u opštinskim službama (i nema dovoljno para da zaposli više službenika) da može da obradi zahteve za kraće vreme.

Kad podvučem crtu i pogledam kroz šta sam sve prošao da bih došao do te vozačke dozvole, mogu samo da kažem, osim što poprilično košta (vremena i para), sticanje nemačke vozačke je pre svega veoma naporno i, iskreno rečeno, veoma nervira sva ta birokratija. I da je sramota da Srbija još uvek nema sporazum o priznavanju vozačkih dozvola sa velikim zemljama u EU (ili barem onima u kojima živi veći broj državljana Srbije).

OK, sada kada imam dozvolu, ostaje mi da sačekam da protekne godinu dana (sad već "samo" još devet meseci) dok ne budem mogao da koristim prednosti car-sharinga i rentacara.
Ah da, ako se neko pita zašto ne kupim auto, pa, još ne planiram kupovinu, jer ne bih koristio auto toliko često da se to isplati, a za kupovinu mi svakako treba kredit, koji ne bih ni mogao da dobijem na duže od dve godine, koliko mi još važi Plava karta. Tek po sticanju stalnog boravka moguće je razmišljati o nekom dugoročnijem kreditu.

Ovaj post možda nije baš optimističan, ali smatram da ako već pišem o životu u inostranstvu, da treba da pišem o svim temama, bile prijatne ili ne.

Do sledećeg čitanja...

****************************************************
DOPUNA JANUAR 2017
****************************************************
Postoji način da vam se na neki način prizna kontinuitet posedovanja vozačke dozvole za B klasu. Naime, u toku jeseni (nekih gotovo šest meseci od sticanja nemačke vozačke dozvole) pokušao sam da se prijavim za Car2go i rekli su mi da na mojoj vozačkoj pod rednim brojem 12 (napomena) treba da postoji kod, pomoću kog može da se proveri kada mi je izdata originalna vozačka dozvola, ako je nemačka dozvola uzeta kao Umschreibung, tj prepis/zamena originalne.
Nakon toga otišao sam da se žalim u upravu za saobraćaj i vozačke dozvole grada Berlina. Bez zakazivanja termina, da pitam zašto meni taj kod nije upisan u dozvolu. Tamo su mi na šalteru za informacije rekli da se to radi samo za EU dozvole, ali da proverim kod službenika koji izdaju dozvole da li mogu da mi naprave kopiju koju bih koristio za rentacar.
Sačekao sam red i službenica mi je rekla da može da mi fotokopira moju srpsku dozvolu (ne treba mi, ionako je imam skeniranu), ili da mi napravi POTVRDU da imam dozvolu za B-klasu od datuma izdavanja SR dozvole.
Sa tom potvrdom sam uspeo i da dobijem car sharing karticu i da iznajmim auto u rentacaru.

Naravno, kao i za sve ostalo, ako ste iz ne-EU zemlje, sve stvari se dodatno komplikuju i zahtevaju mnogo više vremena i truda i mnogo je teže naći prave i potpune informacije.
Sada, sa glasinama oko konačnog priznavanja SR vozačkih u DE, ako zaista bude tako, to bi trebalo da znatno olakša svima, ali znajući kako kod nas (u SR) stvari funkcionišu, sačekaću da vidim to napismeno kod Nemaca, pre nego što poverujem.

Vozačka dozvola u Nemačkoj - teorija

Kao neko ko vozačku dozvolu ima više od 10 godina, očekivao sam da je zamena vozačke dozvole iz Srbije za nemačku vozačku relativno jednostavna, čisto birokratska sitnica tipa - platim taksu i za 2 nedelje dođem u opštinu i preuzmem nemačku vozačku. Srbija je kandidat za EU, imamo gotovo identične propise, ne treba zeleni karton za vožnju u Nemačkoj...
Koliko sam samo bio naivan, hehe...

Nakon neka tri ipo meseca boravka u Nemačkoj, kada sam već imao Plavu kartu, pitao me je jedan kolega sa posla, poreklom takođe van EU, da li ću i kada raditi zamenu vozačke i da li znam kako ide postupak jer je on navodno čitao negde da to nije baš jednostavno i da postoji neki rok u kome to može da se uradi.

Proverio sam na sajtu grada Berlina ( na ovom linku ) kakav je postupak.
Postoje tri grupe država, pa zavisno iz koje države dolazite, postupak je drugačiji:
1) države evropske unije - ako želite baš nemačku vozačku dozvolu (EU vozačke važe na celoj teritoriji Unije, bez obzira koja država-članica ih je izdala), taksa je 35eur, dođete za tri nedelje i pokupite svoju nemačku dozvolu.
2) države sa kojima Nemačka ima sporazum o (delimičnom ili potpunom) priznavanju vozačkih dozvola i
3) sve ostale države.
Pogađate, Srbija je u grupi br 3.

Zanimljivo je da je Bosna i Hercegovina u drugoj grupi, tj ima sporazum sa Nemačkom o priznavanju dozvola A i B kategorije. Evo liste država sa kojima Nemačka ima zaključen taj sporazum
Zašto Srbija nije tu, postoje dve institucije koje znaju odgovor - nemačko i srpsko ministarstvo spoljnih poslova.

Jedan od čitalaca ovog bloga, Nebojša, mi je pre par meseci prosledio odgovor srpskog konzulata u Nemačkoj na njegovo pitanje zašto vozačke dozvole iz Srbije nisu priznate u Nemačkoj i kada se može očekivati potpisivanje sporazuma o priznavanju:

"Shodno obaveštenju nemačke strane, pojedine nemačke pokrajine još uvek nisu dostavile svoju saglasnost na našu inicijativu.
Savezno ministarstvo za saobraćaj i digitalnu infrastrukturu SR Nemačke stavilo je do znanja, da to ministarstvo trenutno ima nekih drugih prioriteta, tako da će do potpisivanja Sporazuma o priznavanju vozačkih dozvola doći u nekom kasnijem trenutku."

Nebojša je zatim isto pitanje postavio i nemačkom ministarstvu spoljnih poslova koje je odgovorilo da su sa nemačke strane svi preduslovi za zaključenje takvog ugovora ispunjeni i da je razlog za zastoj u pregovorima čekanje da srpska strana dostavi sve potrebne dokumente. Takođe i da se u diplomatiji nikada i nikome ne saopštava da "imamo drugih prioriteta".

Ostavljam čitaocima da zaključe šta je zapravo problem ...


Politiku na stranu, šta to znači u praksi?
Znači nekoliko stvari:
1) ako imate prebivalište u Nemačkoj, sa srpskom vozačkom dozvolom smete da vozite samo prvih šest meseci od prijave prebivališta, nakon toga nije dozvoljeno (šta se dešava ako ipak vozite i uhvate vas, stvarno ne znam i nadam se da neću ni saznati);
2) ako želite da dobijete nemačku vozačku dozvolu, morate da polažete i teorijski i praktični deo vozačkog ispita;
3) stavka 2) poprilično košta, i para i vremena.

Ja sam ovih dana položio praktični deo ispita i za par nedelja bi trebalo da odem i podignem svoju vozačku dozvolu. Sada kada sam prošao sve to, u produžetku je opis kompletnog postupka zamene/priznavanja vozačke dozvole u Nemačkoj.

Prvo spisak dokumentacije koju treba da pribavite:

Pasoš - ja nisam nosio sa sobom potvrdu o prijavi prebivališta (Anmeldebestätigung) prilikom podnošenja zahteva, jer sam već imao Plavu kartu, ali ako nemate dokument sa adresom u Nemačkoj, onda ponesite i prijavu / Anmeldung.

Važeća strana vozačka dozvola (tj izdata u Srbiji) + fotokopija.

Biometrijska slika - može i sa automata, u Berlinu ih ima na svakoj većoj metro stanici, košta 6-8eur.

Overen prevod vozačke dozvole - od zvaničnog prevodioca. Ako pitate u opštini (Bürgeramt), reći će vam da idete u ADAC (nemački auto-klub, kao AMSS u Srbiji), gde zvanični prevod srpske vozačke na nemački jezik košta 78eur. Kod nekog drugog ovlašćenog/zvaničnog prevodioca (u Berlinu, ja sam našao ove - www.abc-international.net ) je oko 45eur. Najbolje bi bilo uraditi prevod kod zvaničnog prevodioca u Srbiji, gde to u Novom Sadu košta negde oko 10eur. Taj prevod je takođe priznat u Nemačkoj.

Kurs prve pomoći - za B kategoriju, potrebno je proći kurs prve pomoći, Erste Hilfe Kurs. Ima dosta mesta gde se to organizuje, i neke autoškole nude tu obuku. Ja sam to uradio u Berlinu u Ersthelfer.tv u  centru grada, ali vidim da imaju lokacije i u drugim gradovima. U pitanju je kurs od neka 4 sata teoretske nastave i posle toga test, i oko 20min praktične - mere pružanja prve pomoći. Cena je oko 35eur.

Test vida - može da se uradi u optici ili u agencijama koje organizuju kurseve prve pomoći ili čak u nekim auto-školama. Sam test je gotovo identičan kao u Srbiji. U gorepomenutoj agenciji u Berlinu košta 7e.

42.6eur taksa za obradu zahteva. Sačuvajte priznanicu jer kasnije može da se obračuna u poreskoj prijavi kao "Werbungskosten". O tome nekom drugom prilikom.

To je kompletna dokumentacija. Zakažite termin u opštini (puno sreće, u Berlinu trenutno nema termina za sledećih mesec ipo dana) i čekajte.

Pre podnošenja zahteva za prepis vozačke dozvole, potrebno je odabrati auto-školu. U Berlinu ih ima verovatno više stotina, ja sam jednostavnom pretragom po internetu tražio neku koja bi bila u blizini firme, da mogu posle posla da idem na čas, jer retko koja škola radi subotom i našao ovu auto-školu .
Gledao sam i da ne budu skupi, no cene su manje-više ujednačene. Čas od 45min košta 28-35eur, a polaganje 70-120eur. Manje-više je pravilo da auto-škole u kojima su časovi jeftiniji skuplje naplaćuju izlazak na ispit, npr 28eur čas + 100-120eur ispit. Ili obrnuto, čas 35eur + ispit 70-80eur.
Bez obzira na vozačko iskustvo iz matične ili neke druge zemlje, ipak treba uzeti nekoliko (4-6) časova vožnje, čisto zbog nekih saobraćajnih pravila koja su različita.
Napomena - postoje škole koje naplaćuju literaturu (koju vas obavezuju da kupite), pristup portalu za učenje, "upisninu" i ostalo. Gledao sam da to izbegnem, ali moguće da je u drugim gradovima u Nemačkoj redovna pojava.

Pre predaje dokumentacije u opštini, treba odabrati i ispitni centar (kao i za auto-školu, naknadna izmena je vrlo teško moguća). Pravilo je da auto-škole sarađuju sa ispitnim centrima u svojoj blizini, pa tako škola koju sam ja odabrao sarađuje sa najbližim Dekra centrom. U odabranom centru se polaže teorijski ispit, a iz tog centra je i komisija za polaganje praktičnog dela vozačkog ispita.
Neke škole sarađuju i sa TÜV, koji takođe organizuje ispite za vožnju i tehničke preglede i ostalo kao i DEKRA.
Inače, i Dekra i TÜV su privatne firme.

Oko tri meseca nakon predaje zahteva za prepis vozačke dozvole, na kućnu adresu mi je stiglo pismo iz opštine u kome piše da imam rok od godinu dana položim teorijski ispit, kao i da nakon toga postoji rok od narednih godinu dana za polaganje praktičnog dela ispita. Mesec dana nakon uspešno položena oba dela, trebalo bi da mi bude izdata nemačka vozačka dozvola. Ako ti rokovi budu probijeni, zahtev postaje nevažeći.


Sad malo o teorijskom ispitu.
Od pre nekoliko godina, u Nemačkoj se vozački ispit polaže na računaru, a ne pismeno. Isto važi i za literaturu. Auto-škola na svom sajtu ima link za pristup sistemu za učenje na daljinu, tj internet portalu na kojem su mi otvorili korisnički nalog.
Kada sam se ulogovao, imao sam pristup literaturi za učenje propisa (na nemačkom), kao i testovima. Moguće je odabrati testove na većini evropskih jezika, ali ne i na srpskom. Postoje verzije na engleskom i hrvatskom, ali prevod nije baš na svakom portalu jednako dobar, pa sam ja odlučio da krenem odmah da čitam literaturu (postoji samo na nemačkom) i da radim testove na nemačkom. Ko nije siguran u svoje znanje nemačkog, preporučujem da odabere hrvatski, od 2016. je prevod znatno poboljšan.

Testovi obuhvataju oko 1100 pitanja, koja se dopunjuju po malo skoro svake godine (npr. bude izbačeno 7 starih, a ubačeno novih 12 pitanja). Na polaganju se rešava test sa 30 od tih 1100 pitanja. Pitanja su potpuno identična onima iz testova za vežbanje.
E sad, ono što nije tako jednostavno je što jedno pitanje može imati 1-3 tačna odgovora (od tri ponuđena). I što pitanja nisu samo puko reprodukovanje propisa ili rešavanje jednostavnih situacija na raskrsnicama, kao što su u Srbiji.
Čitajući literaturu i rešavajući testove za vežbu, shvatio sam da je osnovna svrha tih testova da polaznike nauče pre svega tome da u saobraćaju obraćaju pažnju na bezbednost sebe i drugih, sigurnost i tehničku ispravnost vozila, pa tek onda čisto tehnička pitanja o propisima (dubina šara na gumama, odstojanje pri preticanju itd).
Teorija tj. pitanja su podeljena u nekoliko poglavlja:
- opasnosti i preduslovi za bezbednu vožnju,
- saobraćajna pravila,
- pravo prvenstva,- saobraćajni znakovi,
- ekološki aspekti saobraćaja / zaštita okoline od zagađenja i buke,
- tehnička ispravnost vozila,
- "papirologija" tj sve o dokumentima vezanim za motorna vozila i vozače - vozačka, saobraćajna, dodatak saobraćajnoj, osiguranje, prekršaji i posledice itd.

Po mom utisku, test je teži od onog koji sam ja polagao u Srbiji pre 10ak godina. Iziskuje više napora jer stavlja kandidata u realnu situaciju i tera ga da razmisli o različitim aspektima svog i ponašanja drugih u saobraćaju, da izvodi zaključke koji ponekad nisu baš očigledni. I to na usvojenom (ne-maternjem) jeziku, bar je u mom slučaju bilo tako.

Ipak korisno iskustvo i ako ništa drugo, dobro sam zapamtio kako se proverava da li je prikolica pravilno priključena na vozilo.

Meni je trebalo otprilike 2 meseca da se spremim za polaganje, uz čitanje/učenje uveče, eventualno vikendom, pored posla i ostalih obaveza. Nisam žurio, ali svejedno, potrebno je uložiti i napor i vreme.

Samo polaganje nije vremenski ograničeno, polaže se u prostorijama Dekre, u mom slučaju je to bila jedna kancelarija sa 10 stolova za kandidate, jedan za nadzornika, na svakom stolu tablet i touch-olovka. Za sam test je dovoljno 30-ak minuta, sa sve detaljnom proverom. Od papira, za polaganje mi je bilo potrebno samo rešenje iz opštine, pasoš i 21eur (gotovina ili debitnoj (EC-) kartica).

Još jedna stvar, svako pitanje na koje se netačno odgovori, nosi 2-5 negativnih poena. Dozvoljeno je imati 9 ili 10 negativnih poena (nisam siguran), dakle 2-3 pitanja. Slično kao i u Srbiji.

Nakon položenog testa, dobija se uverenje od Dekre da je teorijski deo ispita položen. Ovo uverenje treba sačuvati, biće potrebno za kasnije. O tome u sledećem postu.

Kako pronaći mesto u vrtiću u Berlinu

Gostujuća blogerka Sonja piše o vrtićima u Berlinu. Prijatno čitanje.

Mesto u vrtiću je najbolje da potražite dok još čekate da Vam stigne Kita-Gutschein. Za ovo možete unajmiti i nekog agenta iz agencije koje se time bave ali to će Vas koštati minimalno 600 evra.

Imam dva potpuno različita iskustva što se tiče traženja vrtića:
Kada smo došli u Berlin rekli su nam da je praktično nemoguće naći mesto. Ja sam za mog sina koji je tada imao 3,5 godine našla vrtić u roku od nedelju dana po dolasku. 16 dana po dolasku u Berlin on je već krenuo u vrtić (u tom trenutku smo još čekali da dobijemo Kita-Gutschein tako da smo za tih 15 dana platili oko 350 evra, a od sledećeg meseca smo plaćali samo 23 evra taksu, jer je Gutschein počinjao od 1. sledećeg meseca).
Za ćerku, koja je u tom trenutku imala godinu i po dana, tražila sam vrtić 3 meseca.


Postoje različiti tipovi vrtića, zavisi od vas šta Vam se sviđa i šta želite za Vaše dete. Bilingualni, montesori, waldorf, veganski, vegetarijanski... šta god zamislite ima. Postoje i vrtići koji podsećaju na one na koje smo navikli u Srbiji gde sva deca moraju da spavaju kad je vreme za spavanje, gde se dolazi u određeno vreme itd.


Kada budete predavali dokumentaciju u Jugendamt-u za Kita-Gutschein, tražite od njih spisak vrtića u toj opštini. Dobićete spisak svih postojećih vrtića sa brojevima telefona i adresama. Ukoliko tražite vrtić u više različitih opština, moraćete u svaki Jugendamt posebno da odete, jer oni poseduju samo spiskove za njihovu opštinu. Jedan od linkova koji Vam može biti od pomoći je i link za direktnu pretragu slobodnih mesta https://www.berlin.de/sen/jugend/familie-und-kinder/kindertagesbetreuung/kitas/verzeichnis/
Na njemu ćete najbrže pronaći u kojem vrtiću ima slobodno mesto za Vaše dete i taj vrtić treba telefonskim putem da kontaktirate. Ukoliko ne nađete ni jedno slobodno mesto na datom linku, zovite vrtiće redom i raspitajte se da li slučajno ima mesta u tom vrtiću, a ako nema, da li znaju od kada će biti. Za sina koji je tada imao 3,5 godina sam imala sreće da je baš u blizini bio otvoren novi vrtić u kome je bilo mesta za decu od 3 godine pa naviše i da u tom vrtiću vaspitač priča engleski tako da sam se lako sa njim sporazumela. Kada sam tražila za ćerku od godinu ipo, nazvala sam oko dvadesetak vrtića.

Korisno bi bilo, ukoliko ne govorite najsjajnije nemački, da spremite sebi unapred šta ćete reći kada pozovete vrtić. Informacije koje oni traže su: starost deteta, datum od koga važi Kita-Gutschein i na koliko sati Vam je odobren. U nekim vrtićima Vas neće primiti ukoliko imate samo odobrenih 4-5h iako imaju mesta. Svaki vrtić ima svoj spisak čekanja ukoliko nema slobodnih mesta tako da prilikom tog razgovora pitajte, ukoliko Vam sami ne ponude, da Vas stave na spisak. Čim se oslobodi neko mesto zvaće Vas. Nemojte se iznenaditi ako Vam u nekim vrtićima kažu da će Vas staviti na spisak tek za sledeću godinu. Pazite i koji profil vrtića zovete. Pronađite na internetu kakav je to vrtić u koji želite da upišete Vaše dete, jer se može desiti da zovete turski ili španski vrtić, a da to i ne znate.

Kada konačno nađete slobodno mesto za Vaše dete pozvaće Vas na intervju. To što u vrtiću postoji slobodno mesto ne znači automatski da ćete ga baš Vi dobiti. Na intervju dolazite obavezno sa detetom kako bi vaspitač u vrtiću video da li se Vaše dete uklapa u profil tog vrtića, ali i vi kao kompletna
familija. Vi intervjuišete njih, a oni Vas i ukoliko se Vi njima dopadnete, kao i oni Vama, potpisujete ugovor. Zanimljivo je da ćete kao stranac mnogo lakše naći vrtić, jer dete treba što pre da stupi u proces integracije i učenja jezika pa grad Berlin, da bi podstaknuo vrtiće da primaju decu stranog porekla, daje vrtićima više para za decu u integraciji.

Pored standardnih vrtića, postoji i nešto što se zove Tagesmutter (dnevna majka). To su uglavnom osobe koje čuvaju do petoro dece kod svoje kuće, koje su specijalno opremile za tu svrhu. Spisak takođe možete preuzeti u Jugendamtu. Razlika između njih i vaspitača je što vaspitač mora da završi višu školu ili fakultet, a Tagesmutter pohađa samo kurs od 160h i obezbedi stan. Kita-Gutschein važi i za Tagesmutter i za vrtiće.

Puno sreće :-)

Vrtići u Nemačkoj - Berlin

Gostujuća blogerka Sonja piše o postupku upisivanja dece u vrtić u Berlinu. Prijatno čitanje.

U Berlinu, za razliku od Srbije, ne postoji podela na privatne i državne vrtiće već se svi vrtići finansiraju iz budžeta grada, a vi plaćate samo određeni procenat od ukupne cene koji Vam grad određuje. Ovaj članak se odnosi isključivo na Berlin jer u zavisnosti u kom delu Nemačke živite, drugačija je procedura. Dete može biti najmanje 8 nedelja staro da biste ga upisali u vrtić.

Imam dva deteta, tako da sam ovu proceduru prošla dva puta. Jedno je u datom momentu bilo starije od tri godine, a drugo mlađe od dve godine.

Da bi dete moglo da krene u vrtić potrebno je podneti zahtev za Kita-Gutschein u opštinskoj kancelariji za mlade (Jugendamt). Spisak opština možete naći na http://service.berlin.de/jugendaemter/ . Bez ovog dokumenta bi vrtić koštao oko 700 evra, i retko koji vrtić prima decu koja nemaju Kita-Gutschein.

Zahtev za Kita-Gutschein se podnosi najranije devet, a najkasnije dva meseca pre nego što dete krene u vrtić. Razlog tome je što sama procedura obrade zahteva traje od 6 do 8 nedelja. Ukoliko ste tek stigli u Nemačku i želite da Vaše dete odmah krene u vrtić postoji mogućnost da po ubrzanom postupku dobijete Kita-Gutschein. Na obrascu za Kita-Gutschein postoji polje u kom treba da navedete razlog ubrzanog postupka (npr. želim da se moje dete što pre socijalizuje, integriše i nauči jezik) i obavezno štiklirati polje na kom piše da ste tek došli u Nemačku.

Dokumentacija koja je potrebna:

1. Izvod iz matične knjige rođenih (međunarodni obrazac ili prevod na nemački ako je na ćirilici) za dete za koje podnosite zahtev za Kita-Gutschein;
2. Fotokopija Vašeg, partnerovog i detetovog pasoša kao i fotokopija Plave karte ili radne dozvole, u zavisnosti šta od ova dva dokumenta imate (za ova dokumenta mi niko nikada nije tražio prevod);
3. Popunjen obrazac za Kita-Gutschein (možete ga uzeti u Jugendamtu što toplo preporučujem jer je online upitnik malo konfuzan za razliku od ovoga u štampanoj formi). Ako želite da popunite online možete to uraditi na https://fms.verwalt-berlin.de/kita . Vodite računa da ovaj obrazac morate svakako odštampati jer ne postoji opcija online prijave;
4. Izvod o visini primanja za Vas i partnera/ku za kompletnu prethodnu godinu preveden na nemački;
5. Potvrda o prebivalištu (Anmeldebestätigung);
6. Potvrda da ste zaposleni ili dokaz o studiranju ili šta god da je razlog zbog koga Vaše dete treba da krene u vrtić (npr idete na kurs nemačkog jezika).


Kita-Gutschein možete dobiti na 4-5 sati (Halbtagsbetreuung), 5-7h (Teilzeitbetreuung), preko 7h (Ganztagsbetreuung) ili preko 9h (erweiterte Ganztagsbetreuung).
Ukoliko je samo jedan od roditelja zaposlen, a drugi nema nikakve dodatne obaveze i pri tom kući se ne govori nemački Vaše dete će dobiti Kita-Gutschein, ali samo na 4-5 sati ukoliko je dete mlađe od dve godine, a ako je starije od dve godine imate pravo na Kita-Gutschein na 5-7 sati. Ukoliko u međuvremenu postoji potreba za promenom dužine boravka u vrtiću morate podneti novi zahtev sa kompletnom dokumentacijom koju ste podnosili i prvog puta i voditi računa obavezno najmanje 2 meseca pre nego što do te potrebe dođe.


Kroz 6 do 8 nedelja poštom Vam stiže Kita-Gutschein u kom piše i koliku cenu vrtića plaćate (ona se određuje na osnovu Vaših primanja). Deca od 3 godine pa naviše plaćaju samo fiksno taksu za boravak deteta u vrtiću od 23 evra mesečno, a ispod tri godine u zavisnosti od primanja. Što Vam je veća plata, više ćete plaćati vrtić. Vodite računa da na cenu na koju plaćate vrtić za dete koje ima manje od tri godine morate dodati još 23 evra takse. Npr. ako piše da treba da plaćate 200 evra vrtić, dodajete na tu cifru još 23 evra takse i dobijate ukupnu cenu vrtića od 223 evra mesečno.


Kada sam podnosila zahtev za produženje Kita-Gutschein za mlađe dete, desilo mi se da Kita-Gutschein ni posle 10 nedelja nije stigao, a razlog tome je bilo leto kada svi mahom uzimaju odmore. Pošto sam tada već krenula na integracioni kurs nemačkog otišla sam direktno u Jugendamt i objasnila im da sam na vreme podnela zahtev i oni su ga istog dana obradili i poslali mi na mejl u roku od dva dana novi Kita-Gutschein za moju kćerku. Ukoliko se desi da Vam Kita-Gutschein ne stigne ni posle 8 nedelja, slobodno idite do Jugendamta i oni će ubrzati postupak.


Deo posla ste zavrsili, preostaje Vam samo još da nađete vrtić. :)

Plava karta

Doputovao sam u Nemačku, počeo da radim, prijavio prebivalište, otvorio račun u banci, sakupio svu potrebnu dokumentaciju, uspeo da nađem stan, promenio adresu na koju sam prijavljen i o tome obavestio sve institucije, mislio sam da mi nedostaje samo još jedna stvar i da konačno malo odahnem - Plava Karta.

U toku prva tri meseca mog boravka u Nemačkoj, tj dok mi nije istekla važnost vize koju sam dobio u ambasadi u Beogradu, trebalo je da podnesem prijavu za dugoročnu vizu, tj plavu kartu Evropske unije.

U ovome sam imao ne baš malu pomoć kompanije za koju sam radio, tako da sam bio pošteđen zakazivanja termina u kancelariji za strance.To je i moja preporuka, ako možete, koristite pomoć HR-ljudi u kompaniji u kojoj radite. Ako ne, nije ni to tako strašno, samo zahteva malo više angažovanja.

Da krenem redom.
Spisak dokumenata potrebnih za dobijanje Plave karte nije kratak, ali dobra vest je da te dokumente ionako već imate, inače ne biste mogli ni da radite.
Dakle:
1) pasoš;
2) biometrijska fotografija;
3) inostrana univerzitetska diploma priznata u Nemačkoj (spisak se može naći ovde - http://www.anabin.kmk.org ), original + kopija;
4) ugovor o radu (original + kopija), sa odgovarajućom zaradom - 37.800e bruto godišnje za deficitarna zanimanja i 48.400e bruto godišnje za ostala zanimanja, na poslovima na kojima je neophodno imati univerzitetsku diplomu (što znači da u ugovoru o radu poslodavac treba da napiše odgovarajući opis poslova). Deficitarna zanimanja su zanimanja iz oblasti prirodnih nauka, matematike, arhitekture, saobraćajnog- prostornog- ili urbanog planiranja, iz oblasti dizajna, inženjerskih nauka, humane medicine (osim zubara), kao i oblasti IKT (informacionih i komunikacionih tehnologija);
5) odobrenje nemačke Nac.sl.za zapošljavanje tj. Arbeitsagentur, osim ako podnosilac poseduje nemačku univerzitetsku diplomu (dakle za mene je bilo potrebno). U praksi to znači popunjen formular "odobrenje za zapošljavanje" (nem. Antrag auf Erlaubnis einer Beschäftigung) - link je http://www.berlin.de/formularserver/formular.php?50328 . Za ovo je definitivno potrebna pomoć nekoga iz kompanije, makar da vam da podatke o firmi koji se ovde traže i eventualno da se konsultuje oko popunjavanja obrasca sa Kanc.za strance;
6) popunjen formular "zahtev za izdavanje boravišne dozvole" (nem. Antrag auf Erteilung eines Aufenthaltstitels) - link je http://www.berlin.de/formularserver/formular.php?72304 . Ovo je onaj obrazac na 4 strane koji je trebalo popuniti i prilikom dobijanja one prve 3-mesečne vize, dakle ništa novo;
7) popunjen obrazac za opis radnog mesta (nem. Stellenbeschreibung) link je - http://www.berlin.de/formularserver/formular.php?50329 . Ovde je takođe potrebna pomoć nekoga iz kompanije, kao i dovoljno dobra formulacija opisa radnog mesta, takva da se jasno iskaže da je za obavljanje tih poslova neophodno univerzitetsko obrazovanje;
8) dokaz o zdravstvenom osiguranju. Ovo je zapravo potvrda osiguravajuće kuće da podnosilac zahteva ima zdravstveno osiguranje. U slučaju TK (Techniker Krankenkasse), ja sam već prilikom prijave na osiguranje napomenuo da mi je potrebna i ta potvrda i dobio sam je (poštom naravno) u roku od 6-7 dana, ali nije problem i da vam naknadno pošalju;
9) 110e , keš ili kartica, najbolje imati i jedno i drugo, jer se dešava da ili automat za kartice baš taj dan ne radi ili ne primaju keš... Dobra stvar je da je ovaj trošak moguće prijaviti u poreskoj prijavi početkom naredne godine i da vam se te pare vrate, ali o tome drugom prilikom... Svakako sačuvajte priznanicu.


Sajt grada Berlina sa spiskom potrebne dokumentacije - https://service.berlin.de/dienstleistung/324659/

Sa sakupljenim svim ovim dokumentima i zakazanim terminom u kanc. za strance ne bi trebalo da bude problema. Ja sam u svemu ovome imao veliku pomoć firme, pa nisam morao da zakazujem a i ceo postupak je trajao relativno kratko, od predaje papira (poslao sam sve skenirane dokumente HR službi) do poziva da dođem da podignem Plavu kartu prošlo je oko 3 nedelje.

Sam momenat izdavanja je bio pomalo neobičan, službenica me je pitala koliko sam visok i koje su mi boje oči (ne znam zašto, ali to piše na kartici). Posle toga ostavljanje otisaka prstiju (opet!) i to je to. Pitao sam zašto opet uzimanje otisaka, ako sam već jednom to uradio u ambasadi, ali oni navodno nemaju pristup tim podacima, pa ni mojim otiscima koje sam dao ambasadi...

Plava karta inače nije baš onako plava kako sam ja zamišljao da će biti, a i nema nikakav čip, uostalom evo i slike:

Plava karta

Inače, nemački Petar Petrović je Max Mustermann, ne znam zašto su stavili ovog Herr Wurzelbachera.

Uz plavu kartu dobija se i tzv dodatak (nem. "Zusatzblatt") u kome piše da radite samo za tu-i-tu firmu na tim-i-tim poslovima (prepisano iz ugovora o radu). Od tog momenta, za identifikaciju pred državnim organima potrebno je da imate uz sebe pasoš, plavu kartu i taj dodatak. Doduše, u praksi uglavnom je dovoljno da imate pasoš, plava karta i dodatak su potrebni valjda samo policiji i kanc. za strance.

Jednu vrlo praktičnu prednost plave karte uvideo sam kada sam na pošti podizao paket. U vreme kada poštar je naišao nisam bio kod kuće, sledeći dan sam otišao do pošte da podignem paket. U to vreme nisam imao plavu kartu i službenica na pošti je tražila da vidi na kojoj sam adresi, dakle neki zvanični dokument gde to piše. Naravno da nisam imao, jer svoju prijavu iz opštine ne nosim uvek sa sobom. Moje objašnjavanje da imam pasoš i da sam jedini koji se tako zove u komšiluku i da znam od koga je stigao paket nije pomoglo. Pošta izdaje pakete samo ako imate dokument sa adresom i tu nema izuzetaka. Klasičan ft1p slučaj.
Sa plavom kartom više nisam imao tih problema.

Još jedna napomena, ako menjate posao, menja se i dodatak uz Plavu kartu. Ali o tome u nekom od narednih članaka.

Struja, gas, kablovska, mobilni

Malo o računima ...

STRUJA
Da biste bili redovni potrošač struje, potrebno je sa protokolom o primopredaji stana ("Wohnungsübergabeprotokoll") otići do izabranog snabdevača struje ili gasa (najveći u Berlinu su Vattenfall i Gasag, ali ima i manjih) i zaključiti ugovor o isporuci struje/gasa. Naravno, dobro bi bilo proveriti uslove koje nude i uporediti sa ostalim snabdevačima koji na vašem području nude te usluge.

Inače, struja je u Nemačkoj prilično skupa. Kada kažem skupa, to znači da je cena jednog KWh oko 30 evrocenti, tj 36 dinara. Struja je skupa iz više razloga - Nemačka nastoji da potrošnju energije smanji u cilju smanjenja emisije štetnih gasova, stimulišući okretanje prema tzv. zelenoj energiji, obnovljivim izvorima (vetar, sunce, biomasa) što zahteva ogromne investicije, a pre nekoliko godina (mislim posle zemljotresa i havarije elektrane u Fukušimi) doneta je politička odluka da se postepeno obustavi upotreba nuklearne energije.

Što se tiče obračuna i plaćanja električne energije, vrlo je jednostavno. Naime, stanar (dakle NE vlasnik) mora da ode i prijavi se kod izabranog snabdevača struje kao potrošač. I svi računi glase na stanara, a ne na vlasnika. Za prijavljivanje je dovoljna samo prijava prebivališta (iz opštine), pasoš i protokol o primopredaji stana, tj useljenju. Ja sam nosio i ugovor o zakupu stana sa sobom, ali nije bio potreban. Izabrao sam tarifu po kojoj ću plaćati struju (ima 2-3, zavisno od potrošnje i vrste struje koju koristite) i potpisao ugovor. Par dana posle toga, dobio sam pismo tj obaveštenje o izabranoj tarifi i potvrdu ugovora.

Moram da napomenem, dok se ne prijavite, vi u stanu imate struje, koju redovno trošite, a snabdevač počinje da vam obračunava potrošnju od onog stanja strujomera koje je evidentirano na protokolu o primopredaji stana.

Struja se plaća paušalno tokom godine, a onda u januaru ili februaru se očitavaju sva brojila i doplaćuje razlika između stvarno potrošene energije i paušalno uplaćenog iznosa. Da, struja se očitava jednom godišnje. Kako oni procenjuju koliko ću ja potrošiti? Poznato je za šta se struja koristi (da li za kuvanje, zagrevanje vode, ili samo za svetlo/frižider/laptop) u kojem stanu i pretpostavljam da operateri imaju mogućnost da provere i raniju potrošnju istog brojila, ako je i prethodni stanar bio njihov klijent.
Ono što je interesantno, je da sam poštom dobio i izvode iz nekoliko zakona koji se tiču načina obračuna električne energije, šta je sve sadržano u ceni i objašnjenje o poreklu struje koju trošim. Od onih 30 evrocenti/KWh, nekih 42% su razni državni nameti (PDV, stimulacija za obnovljive izvore energije, korišćenje prenosnog sistema isl) a ostatak odlazi isporučiocima. Dakle vrlo slično kao u Srbiji.
Poreklo tj bolje rečeno sastav struje je procenat struje po izvorima. Prosto rečeno, u tarifi koju sam izabrao, koji procenat struje potiče od fosilnih goriva, hidroenergije, biomase, nuklearne energije itd.

Samo tarifiranje je krajnje jednostavno. Dakle, mesečno se plaća 5-8e fiksno (zavisno od tarife) plus potrošnja. To je sve. I tako operater zna i može da proceni koliko ću ja trošiti struje u sledećih godinu dana. Čak i kada sam novi potrošač. I evo, ove godine početkom februara su bili da očitavaju struju (inače strujomer stoji u mom predsoblju, potpuno blesavo, i onda neko mora da bude kod kuće i pusti radnike da očitaju struju ili da ostavite ključ komšiji od poverenja...) i dobio sam obračun za prošlu godinu, koji je odstupao od paušalnog iznosa manje od 10%, u moju korist. Vratili su mi više uplaćen novac u roku o 10 dana. Bez kamate.

GAS
Ako u stanu imate sproveden gas, to znači da morate da se prijavite i kao potrošač gasa. Postupak je gotovo identičan kao za električnu energiju, merač gasa je takođe u stanu, stanje se očitava jednom godišnje, u međuvremenu se plaća paušalno.
Razlike - postoji samo jedna tarifa, i nije tako lako lično utvrditi potrošnju, jer se fakturiše u isporučenim KWh, pri čemu potrošnja varira sezonski i u zavisnosti od nekih faktora, ko troši gas u Srbiji zna o čemu pričam, dobio sam uputstvo za pretvaranje kubika gasa (piše na meraču potrošnje) u KWh, formula je na pola strane, odustao sam posle pročitana 2 reda...
Negde u martu sam dobio obračun za utrošen gas tokom prošle godine, morao sam da doplatim nekih ... 7-8e.
Na osnovu par meseci iskustva sa šporetom na gas i protočnim grejačem za vodu, mogu da zaključim da to uopšte nije loše i u Nemačkoj se isplati, više nego npr šporet i bojler na struju.


KABLOVSKA
Ovde je vrlo zanimljiva tržišna situacija. Naime, kao i u Srbiji, tržište je liberalizovano, pa postoji više kablovskih operatera. Zavisno od pokrajine, postoji 1-2 operatera kablovske televizije. Najveći, KabelDeutschland, vlasništvo je Vodafona. U Berlinu je prisutan i TeleColumbus, zavisno od dela grada. Zanimljivo je da u pokrajini Baden-Würtemberg postoji samo jedan operater, i to u vlasništvu pokrajine - BW Kabel.
Ugovor se zaključuje na minimalno dve godine, i posle isteka automatski produžava. Ono što je mene iznenadilo je da cena usluga nakon isteka ugovorne obaveze VEĆA nego tokom tog perioda. Dakle neka vrsta kazne za verne korisnike ?! Stvarno ne razumem tu logiku i ne znam šta se dešava ako npr otkažem ugovor posle isteka ta 2 meseca i onda se prijavim ponovo, sa istim ili drugim paketom...
Inače svoj ugovor sam zaključio preko interneta, pošiljka (kablovski modem, set-top-box, kablovi) mi je stigla u roku od 3dana, ali u tom momentu nisam imao nalepnicu na sandučetu (početnička greška!) jer sam se tek uselio u stan i poštar je vratio pošiljku nazad KabelDeutschlandu i tu je bio početak tri nedelje bez interneta za mene. Ja sam uzaludno čekao više od nedelju dana da paket stigne, možda im treba vremena da sve to pošalju, evo valjda će sutra stići... i ništa.
Nazvao sam call centar. Operater mi je rekao da je tražio da mi se ponovo pošalje paket i paket je zaista stigao posle 3dana, ali dan kasnije stiže i obaveštenje da moram da im vratim taj isti paket, jer je ugovor sa mnom raskinut?!
Šta se zapravo dešavalo? Kada su u KabelDE videli da "primalac ne postoji" oni su raskinuli ugovor sa mnom, iako sam ja zvao njihov call centar i sve lepo objasnio. Ne vredi. Imaju pravilo i drže se toga. U tom momentu sam shvatio da imam posla sa Nemcima, koji, iako vrlo organizovani, imaju svoja pravila i (skoro) UVEK ih poštuju. Odnosno, imaju sistem i od njega ne odstupaju. Dakle ja sam bio označen kao nepostojeći primalac i oni su raskinuli prvobitni ugovor.
U međuvremenu sam ja, očekujući paket, zakazao dolazak instalatera koji je trebalo da aktivira priključak. Pre nego što je on došao ja sam morao da vratim taj paket nazad. Instalater je priključio sve što treba i ostavio mi neki kablovski modem, na privremenu upotrebu.
Posle još 3 poziva call centru, napokon sam uspeo da se objasnim sa njima šta mi treba i šta treba da radim dalje. Stigao mi je i treći paket, ja sam vratio modem koji mi je instalater ostavio, aktivirao svoj priključak  i posle SAMO malo više od tri nedelje imao internet.

VAŽNO - Prva stvar koju treba uraditi prilikom useljenja u stan u Nemačkoj je da zalepite nalepnicu sa imenom i prezimenom na sanduče.
Osim ako ste u podnajmu (tzv. Untermiete) i pravi stanar vam to ne dopušta. U tom slučaju pišete svoju adresu, a ispod imena i prezimena upišete - BEI <prezime-na-sandučetu>. Npr
Petar Petrović (bei Schmidt),
Berliner str. 123,
12345 Berlin.


MOBILNI
Kao i u Srbiji, i u Nemačkoj postoji nekoliko operatera mobilne telefonije. I svi oni nude razne pakete, sa i bez telefona, pre- i post-paid. Da biste zaključili ugovor o post-paid, morate imate boravišnu dozvolu koja važi minimalno do isteka ugovora, što u momentu dolaska u zemlju ja nisam imao (samo 3-mesečna viza iz ambasade), pa sam uzeo prepaid broj, koji je u principu kao postpaid, jer svakog meseca mora da se uplati minimalno 10e dopuna. Ima i tarifa koje to ne zahtevaju, ali prvog dana kada sam direktno sa aerodroma došao u centar, nisam ni pomislio na tako nešto.
Za postpaid, čest je slučaj (bar kod velikih operatera - vodafone i O2, tj španska Telefonica) da se plaća i priključak - 30e. Povremeno budu neke akcije kada se to ne plaća, pa vredi iskoristiti. Ili prijava preko interneta, kada je priključenje takođe besplatno.

NAPOMENA
Sve račune moguće je platiti elektronski, trajnim nalogom, što savetujem svima, jer su rokovi plaćanja različiti (početak, sredina, kraj meseca, kako koji operater/isporučilac). Neki to i zahtevaju, npr telekomunikacione kompanije. Takođe, prilikom zaključivanja skoro svakog ugovora, traži se potpis tj odobrenje da firma (npr telekomunikaciona kompanija) može da zatraži vaš Schufa (kreditni) rejting. Ovo nije ništa neuobičajeno, ali kompanije ne samo da mogu da pročitaju vaš rejting, već u slučaju neplaćanja računa ili neredovnog plaćanja, prijave to Schufi (kreditnoj agenciji) koja onda snižava vaš kreditni rejting, što opet utiče da teže (ili uopšte ne) dobijate kredit kod banke ili vam odobre kredit pod lošijim uslovima.

Kupovina automobila u Nemačkoj

Čast mi je da predstavim novog gostujućeg blogera, Ugija, koji piše o svojim iskustvima kupovine automobila u Nemačkoj. Prijatno čitanje.

*   *   *

Pre ili kasnije, čovek dođe u situaciju da se odluči na kupovinu automobila. Mada to za Berlin ne mora nužno da bude tačno, jer sam upoznao ljude koji godinama žive ovde i koji su rekli da ne poznaju osobu koja poseduje automobil. Sve u svemu, ukoliko se ipak odlučite na ovaj korak, pokušaću u ovom članku da vam predstavim šta sve može da vas čeka na tom putu.

Prvo i osnovno što treba uraditi je, naravno, da pronađete željeni automobil. Postoje razni načini na koje možete da se upustite u potragu. Najpopularniji način je naravno pretraga na internetu i dva najpopularnija sajta za pretragu su: http://www.mobile.de/ i http://www.autoscout24.de/ i za njih je verovatno čulo dosta ljudi i u Srbiji. Ja sam lično najviše koristio autoscout24.de iz razloga što mobilna aplikacija ima lepši interfejs, čisto subjektivni razlog. Često neka kola iz mobile.de pretrage nisam viđao na autoscout24.de rezultatima pretrage i obrnuto. Tako da bi verovatno najbolje bilo da pratite zbivanje na oba sajta tokom potrage kako biste stekli što bolji uvid u ponudu.

Mimo pretrage po internetu vam naravno ostane da posećujete neke auto placeve u vašoj okolini (pogotovo ako ste zainteresovani za polovni automobil) ili da ciljano idete na sajtove / salone proizvođača automobila čiji polovan / novi model želite da uzmete. Generalni je savet da izbegavate auto placeve čiji vlasnici nisu Nemci.

Termin sa kojim ćete se tokom potrage verovatno često susretati je Jahreswagen. Primetićete da su im cene znatno niže od novih modela i ovi automobili spadaju u "najnovije polovnjake". Ovaj izraz u suštini znači da je automobil polovan, ali ne stariji od 12 meseci. Često ćete videti auto placeve, pa čak i auto salone koji prodaju isključivo Jahreswagen automobile. Ukoliko ciljate da vam kola budu skoro nova, a za nova možda nemate dovoljno novca, ova grupa automobila može da bude pravo mesto za potragu ne toliko starog modela koji se možda uklapa u vaš budžet.

Mimo ovih vozila, naravno, ostane vam standardan izbor - "standardan polovan" ili nov automobil. Tu odluku naravno svako odnosi na osnovu gomile faktora. Dalje će biti opisano šta vas čeka ako se opredelite za kupovinu novog automobila.

Da napomenem da tokom potrage za kolima obavezno zapitkujte sve što vas zanima o željenom automobilu. Zakažite probnu vožnju i probajte automobil, to je u Nemačkoj krajnje normalna stvar (za koju vam treba samo važeća nemačka vozačka dozvola), nećete ovde doživeti da vas ljudi gledaju popreko ili da će vam reći nešto tipa "ne možete vi da probate automobil, ali ako hoćete dovedite nekog majstora da ga pogleda na licu mesta". Za vaše novce možete da zanovetate koliko želite.

Nakon što ste pronašli vaš željeni automobil, sledeća stvar koju trebate da rešite je finansiranje. Najjednostavniji scenario je da imate dovoljno novca na vašem računu da celokupan iznos platite "u kešu". Alternativa tome je da podignete kredit kod banke, bilo na celokupnu sumu automobila ili na deo sume (ukoliko imate neko učešće). Prva i osnovna stvar koju trebate da znate u slučaju da želite da podignete (za automobil ili bilo kakav drugi) kredit kod banke: uslov da banka uopšte počne razmatra da vam odobri kredit jeste da imate dozvolu boravka u Nemačkoj koja traje barem onoliko koliko je trajanje kredita. To je apsolutni minimum i ispod toga ni jedna banka neće hteti da vas uzme u razmatranje. Neke banke čak ni to neće prihvatiti, već će vam tražiti da imate neograničen boravak u Nemačkoj. Ukoliko to imate, ima smisla da posetite banku u potrazi za kreditom, a ukoliko ne, plaćanje u kešu je jedina stvar koja vam preostane. Potraga za kreditom, uslovi i pravila su priča za sebe, to će verovatno biti objašnjeno u nekom zasebnom članku.

Ukoliko ste u načelu odlučili kod koje banke biste za vaš novi automobil podigli kredit, prestaje period potrage i dolazi vreme za akciju. U ovom momentu najbolje bi vam bilo da kontaktirate osobu / auto kuću / auto salon kod kojih planirate da uzmete automobil i da im javite da ste definitivno zainteresovani da kupite automobil i da biste u narednim danima otišli u banku da tražite kredit. Na ovu potvrdu svaki prodavac će vas uzeti za ozbiljno i sačuvaće vam željeni automobil na nekoliko dana kako biste vi uspeli da dobijete odgovor od banke da li će vam odobriti kredit ili ne.

Nakon što ste rezervisali automobil, pravac banka. Od momenta ulaska u banku (na zakazan termin) do momenta kada vam je kredit odobren doslovno prođe pola sata. Službenik će jednostavno da proveri da li ste sposobni za kredit u iznosu i po uslovima koje ste dogovorili i ako dobije potvrdu, ostane samo da potpišete par papira i to je sve. Jedna od stvari koje će vam svaka banka tražiti kao uslov za kredit jeste da nova kola morate da osigurate punim kasko osiguranjem. Kompanija kod koje sam ja osigurao svoja je AllSecur. Ugovor o kasko osiguranju je moguće u potpunosti sklopiti online i toplo preporučujem sajt http://www.check24.de/ što je verovatno i najjednostavniji način.

Ovo je sada momenat kada morate da budete oprezni i da mudro pregovarate sa bankom. Moja banka je meni ponudila solidno nisku kamatu (u poređenju sa nekim keš kreditima) pod izgovorom da je to eto baš za auto kredit. Možda je ta kamata bila niska upravo iz tog razloga, moguće. Međutim, kada im kažete da vam to treba za automobil, dolazite u problem gde banka insistira da nakon kupovine automobila morate da im predate original papira koji se zove Fahrzeugbrief (koji se sastoji iz dva dela - Teil I i Teil II). Fahrzeugbrief je "sveti" papir koji ćete dobiti nakon kupovine kola i koji u Nemačkoj određuje vlasnika kola. Dakle - ko poseduje Fahrzeugbrief je vlasnik kola, ne onaj čije ime piše na papiru (da, to doslovno znači ako ja imam Fahrzeugbrief od Petra Petrovića, ja sam vlasnik kola iako je Petrovo ime na tom papiru). Dakle, pošto je banka dala kredit za kola, ona želi taj papir u svom vlasništvu kao osiguranje da ima šta da konfiskuje ukoliko vi iz nekog razloga prestanete da isplaćujete kredit. Papir ostaje kod njih do potpune isplate kredita, nakon čega ga vi dobijate u svoje vlasništvo. Ukoliko pak ne kažete banci za šta će vam kredit (što sam i sam trebao da uradim) ovaj sveti papir će biti u vašem vlasništvu, a vi pravi vlasnik svojih kola. Doduše, kamata bi vam verovatno bila nešto viša, ali to je sada stvar vaše odluke i pregovaračkih sposobnosti sa bankom.

Fahrzeugbrief Teil II

Nakon što vam je banka odobrila kredit, postoje dva načina da platite prodavcu. Logičan put je da sumu (zajedno sa vašim učešćem) banka uplati prodavcu ako će već da dobije Fahrzeugbrief u svoje vlasništvo. U mom slučaju se desila najnelogičnija stvar koja se na kraju ispostavila kao bezazlena - banka je kreditnu sumu uplatila na moj tekući račun, ja uplatio prodavcu (što se u Nemačkoj vodi kao da si auto ti platio kešom, a ne finansirao), a banka dobila Fahrzeugbrief, jer su me nasamarili. Vi budite mudri i odaberite pravi put.

Kupovina automobila se, ukoliko ga kupujete kod auto kuće kao što sam ja, obavlja u dve faze. Auto kuća je tražila prvo uplatu 10% vrednosti automobila kao potvrdu za narudžbinu. Nakon uplate, poštom dobijate od auto kuće papire od kola koja su vam potrebna da ih prijavite kao vaša (u mom slučaju poštom, jer sam kola pazario 200km od mesta stanovanja). Kada imate te papire, potrebno je da odete u ustanovu koja se zove Kfz Zulassungsbehörde (u Berlinu na ovoj adresi), prijavite automobil kao vaš i dobijete registarske tablice. To je jednostavan proces koji se odradi prilično brzo kada dođete na red. Predate im sve papire od kola koja ste dobili zajedno sa vašom nemačkom vozačkom dozvolom i sve je gotovo za nekih 5 minuta. To će vas koštati nekih 20-ak evra. Nakon toga odlazite u radnje koje se uvek nalaze u blizini pomenute ustanove i koje izrađuju registarske tablice. Možete odabrati nasumičnu kombinaciju slova i brojeva ili poručiti neku po vašoj želji. Porudžbina željenih tablica će vas koštati nekih 15-ak evra. Sama izrada tablica oko 35-40 evra. 

Nakon što se sve ovo uradi, trebalo je samo da uplatim preostalu sumu za kola i odem po njih. Sva dokumenta od Kfz Zulassungsbehörde, od kojih je jedan tzv. Fahrzeugschein (nešto slično srpskoj saobraćajnoj dozvoli), uključujući registarske tablice nosite sa sobom i odlazite kod prodavca gde ćete zvanično da potpišete ugovor i dobijete ključeve i vašeg novog četvorotočkaša. Čestitam!

Fahrzeugschein, tj. vozačka dozvola

Stvari koje bih da napomenem na kraju i koje trebate imati u vidu prilikom kupovine kola. Skoro svaki (da ne tvrdim napamet da je baš svaki) novi automobil dolazi sa letnjim gumama. Dakle, ako kupujete automobil zimi (moj slučaj), obavezno računajte na to da ćete morati kupiti i nove četiri zimske ili univerzalne gume, kako god više preferirate. Dobro je poznato da su kola stalni trošak, a od sigurnih troškova sa kojima ćete se često sretati (mimo goriva) je osiguranje i porez na automobil. Porez na automobil je stvar koja se u Nemačkoj plaća carini (Zollamt) jednom godišnje, a iznos poreza varira od modela do modela. Neki faktori koji utiču na finalni iznos jeste to koji tip goriva automobil troši automobil, koji motor poseduje, kolike su emisije CO2, kubikaža. http://www.kfz-steuer.de/kfz-steuer_pkw-text.php je ne tako lep, ali informativan sajt gde možete za određeni model da proverite koliki bi bio godišnji porez za određeni automobil. Za nov SUV možete da računate oko 120 evra za godinu dana. Pored poreza ostane još kasko osiguranje koje možete grubo da računate da iznosi oko 100 evra mesečno.

Srećno u izboru i kupovini vašeg novog automobila, nadam se da vam je ovaj članak dao makar mali uvid u ono šta vas čeka na ovom putešestviju.