Lekari u Nemačkoj - papirologija

U svom novom postu, gostujuća blogerka Marija piše o procesu apliciranja za nemačku radnu vizu za lekare iz Srbije. Prijatno čitanje.
* * * * * * * * * *

Kao što sam napomenula u svom prvom postu, sledi nastavak priče sa malo konkretnijom temom, naizgled dosadnom, jer se priča odvija samo oko birokratije, ali je dosta korisna.
Kada uspešno završite razgovor za posao, odnosno kada vam kažu da ste primljeni, počinje teži deo avanture. Na prvom mestu morate da predate dokumenta u lekarskoj komori nemačke pokrajine (Bundesland) u kojoj se nalazi klinika. Potrebna dokumenta:
- međunarodni izvod iz matične knjige rođenih;
- kopija fakultetske diplome prevedene na nemački (sa Haškim apostilom);
- overen prevod dodatka diplomi (sa Haškim apostilom);
- prevedeno i overeno uverenje da niste osuđivani i da se protiv vas ne vodi krivični postupak (prva potvrda se dobija u policiji, druga u sudu i mora lično da se preuzme (ili član porodice sa pismenim ovlašćenjem i kopijom vaše lične karte), a dokumenti ne smeju biti stariji od mesec dana);
- "Certificate of Good Standing" iz Srpske Lekarske Komore – overen prevod na nemačkom, takođe ne stariji od mesec dana;
- overen prevod licence (sa Haškim apostilom);
- overen prevod položenog državnog ispita (sa Haškim apostilom);
- za osobe u braku, međunarodni izvod iz matične knjige venčanih;- popunjen obrazac za pokretanje aprobacije i dobijanje Berufserlaubnisa koji nalazite na sajtu lekarske komore;
- lekarsko uverenje (u bilo kojoj privatnoj praksi u Nemačkoj - 20e).

Sve mora da bude prevedeno u Nemačkoj, ne priznaju se prevodi sudskih tumača iz Srbije i sve se overava u Nemačkoj kod Notara. Ukupno overa dokumenata sa prevodom iznosi oko 400-500e.

Kada sve to predate, vraćate se nazad za Srbiju sa potpisanim ugovorom (ili bez, pa ga čekate da vam pošalju poštom) i zakazujete termin u ambasadi za predaju papira. Meni su u ambasadi zakazali termin za 29.04. a u ugovoru mi je stajalo da pocinjem sa radom 01.05. ali to ambasadu ne zanima, oni rade po protokolu i ne mogu da vam izađu u susret. Da napomenem da sam početkom marta zakazivala termin, dakle gotovo dva meseca ranije. Morala sam da čekam ispred konzulata svaki dan u nadi da će možda biti slobodnog termina da me prime ranije. Na moju sreću, čekala sam samo jedan dan, ali sam saznala da su ljudi i nedeljama stajali ispred.

Papiri potrebni za vizu:
- dve biometrijske slike kao za pasoš,
- dve kopije ugovora o radu i original na uvid,
- dve kopije prevedene diplome (sa Haškin apostilom) (ne mora da se overava) i original na uvid,
- dve kopije B2 sertifikata o poznavanju nemačkog jezika i original na uvid,
- dve kopije pasoša i original na uvid,
- popunjen obrazac koji nalazite na sajtu ambasade.

Nakon brzo obavljene predaje dokumenata konzulatu, sledi čekanje vize. U mom slučaju je trajalo 10 dana.
Kada se napokon vratite u Nemačku morate da prijavite boravak u opštini (Bürgeramt), potvrdu prijave boravka predate u lekarsku komoru, čekate danima da vam definitivno odštampaju Berufserlaubnis i javite se Kancelariji za strance (Ausländeramt) gde morate da odnesete
- Berufserlaubnis,
- pasoš,
- ugovor o radu,
- dve slike i
- prijavu boravka.
Tek kada sve to obavite, dobijate Arbeitserlaubnis i možete da počnete da radite, do tada jedino smete da hospitirate, sto je pametno dok čekate, a svakako ste tu.

Ovo iskustvo je vezano za pokrajinu Niedersachsen, u drugim pokrajinama je naravno drugačije, ali jedno je definitivno isto, tek po dobijanju posla i potpisivanju ugovora počinje prava muka sa papirologijom.

Lično sam zadovoljna životom u Nemačkoj, nostalgije nema kada se čovek dobro organizuje. Ako ste to izabrali, znate u šta se upuštate. Jedino što meni ovde ne odgovara i na šta još uvek ne mogu da se naviknem je  "sporost" ! Sve može polako, nigde ne žure, u pekari im je potrebna večnost da vas usluže, ja sam jedina koja kasni i juri za vozovima po stanici, u poslednjem minutu kupuje kartu na automatu i nervira se što je automat spor.... Ali to je možda sindrom Beograda koji iziskuje dosta vremena da bi se ugasio ili bar smirio.

Nadam se da su vam moji postovi od koristi. Ukoliko vam je potrebna pomoć ili zastanete na nekom koraku, rado ću vam pomoći.

Pozdrav i do sledećeg čitanja
Marija

Prvi koraci u Nemačkoj - banka, poreska, zdravstveno, penziono

Za novopridošlog useljenika u Nemačku je važno da što pre završi sa administrativnim poslovima. Prvi korak je uvek prijava prebivališta u opštini, što sam opisao u ranijem postu.
Sledeći korak je uvek otvaranje računa u banci.

Ovo je i najjednostavnije, ode se u banku po izboru, od dokumenata je potrebno imati samo pasoš i prijavu prebivališta, sve se završava za 10ak minuta.
Potrebno je bar elementarno znanje nemačkog jezika, jer je velika verovatnoća da zaposleni u banci ne pričaju engleski.

Tokom mog odabira banaka (ušao u poslovnicu gde je bila manja gužva), saznao sam da u svakoj pokrajini u Nemačkoj postoji tzv Sparkasse - to je klasična banka, ali je u (većinskom ili delimičnom, ne znam) vlasništvu savezne pokrajine ili lokalne samouprave tj grada ili okruga. U Berlinu je to Berliner Sparkasse, u Minhenu je Stadtsparkasse München, u Hamburgu je Hamburger Sparkasse itd.
Svaka Šparkase posluje samo na "svojoj" teritoriji, ali sarađuje sa ostalima, pa je podizanje novca na bankomatima ostalih Šparkase banaka u Nemačkoj bez provizije isl.
Posle sam od lokalaca čuo da te banke koriste uglavnom penzioneri, jer ih ima na skoro svakom ćošku, tj lako su pristupačne, imaju bankomate na skoro svakoj metro stanici, i imaju klasične šaltere gde mogu da se obave sva plaćanja.

Osim velikih "klasičnih" banaka (Komerzbank, Deutsche Bank isl ) postoje i tzv direktne ili internet-banke. To su banke koje nemaju poslovnice ni šaltere, već se sva komunikacija sa klijentima odvija preko e-maila, sajta banke i poštom. Primer ovakve banke je Telenor banka u Srbiji, a u Nemačkoj  su to DKB, Consors Bank (ogranak francuske BNP Paribas), comdirect (online verzija Commerzbanke) i još nekoliko manjih.
One nude povoljnije uslove za otvaranje i održavanje računa, što mogu da ponude zbog manjih troškova koje imaju jer ne moraju da održavaju mrežu filijala, ali navodno imaju lošije uslove za kreditiranje.
Izbor banke je svakako lična odluka, ali svakako treba uzeti u obzir nekoliko faktora, šta je već kome bitnije.

* * * * * * * * * *

Poreski broj

Sledeće što je potrebno uraditi je saznati svoj poreski broj. Ovo može da zvuči zbunjujuće, evo o čemu se radi.
U Nemačkoj, svaka zaposlena osoba i uopšte svaka punoloetna osoba koja je ikad imala bilo kakve prihode, automatski dobija poreski broj. Ovo je identifikacioni broj građana u Saveznoj poreskoj upravi (Bundes Zentralamt für Steuern).

U slučaju zaposlenih, poslodavac prilikom obračuna zarade odbija iznos poreza od bruto zarade i uplaćuje ga Poreskoj upravi. Na početku sledeće godine, ako zaposleni smatra da mu je odbijeno više poreza nego što bi trebalo (dešava se ako nije zaposlen tokom svih 12 meseci, ili usled drugih okolnosti), može da podnese poresku prijavu za povraćaj poreza. Kada prijavu pošalje poreskoj upravi, oni razmotre da li ima osnova za povraćaj poreza ili ne, i nekoliko meseci kasnije vam vrate više uplaćeni porez.
Ovde moram da napomenem, u Nemačkoj nema dodatnih poreza na zaradu kao u Srbiji na primer na zarade preko 5-struke prosečne plate i slično, već se primenjuje progresivna poreska stopa, tj što je viša plata, veća je poreska stopa. Pisaću o tome kasnije.

Da se vratim na poreski broj. Ovaj broj je neophodan da bi nekome bila isplaćena zarada. Nakon prijave prebivališta u opštini, podaci osobe se automatski šalju poreskoj upravi i osobi se dodeljuje poreski  broj. U praksi to znači da na prijavljenu adresu dobijate poštom koverat sa poreskim ID brojem, 2-4 nedelje nakon registracije u opštini. Ako vam je potreban ranije (npr zbog obračuna zarade), možete otići u poresku filijalu u vašoj opštini i zatražiti da vam iščitaju poreski broj.

* * * * * * * * * *

Zdravstveno osiguranje

Zdravstveno osiguranje u Nemačkoj je zasnovano na sličnom sistemu kao u Srbiji. To znači da je svaki zaposleni zdravstveno osiguran (gesetzliche Krankenversicherung). Od bruto plate se svaki mesec odbija doprinos za zdravstveno osiguranje (kasnije ću pisati o detaljima). Međutim, zaposleni može da bira osiguravajuću kuću kod koje će biti osiguran. Udruženje osiguravajućih kuća iz oblasti zdravstva je GKV a uporedni prikaz svih osiguravajućih kuća je ovde.
Ja sam izabrao TK (Techniker Krankenkasse) jer im je poslovnica u centru Berlina, a čuo sam od kolega imigranata da pričaju i engleski. Mislim da nema neke velike razlike između osiguravajućih kuća, ako je u pitanju samo osnovno osiguranje. Za dodatne opcije se nisam raspitivao (video sam reklamu npr za posebne rehabilitacije ili dugoročna oboljenja i slične slučajeve, ali me na početku boravka u Nemačkoj to nije baš puno zanimalo). TK inače nudi i prijavu preko interneta, teorijski barem. Skine se pdf obrazac sa njihovog sajta, odštampa i potpiše, pošalje poštom zajedno sa fotografijom i za par dana poštom na kućnu adresu stiže potvrda o članstvu, a par nedelja kasnije i pismo sa zdravstvenom karticom.
Da, Nemačka je (kao i većina evropskih zemalja) uvela zdravstvenu knjižicu, tj legitimaciju u obliku kreditne kartice. Sve lekarske ordinacije imaju čitač kartica (gledao sam sestru u privatnoj ambulanti kako očitava karticu) i pomoću toga pristup vašem osiguranju, tj tako mogu da obračunaju i naplate svoje usluge od vašeg osiguranja.
Kad već spominjem lekare, nisam primetio da ovde postoje državni domovi zdravlja, već samo privatne ordinacije. Bolnice (dakle drugi i treći nivo zdravstvene zaštite) da, ali domovi zdravlja - ne. Svaki put kada mi je zatrebala lekarska pomoć (do sada srećom ništa ozbiljnije) išao sam u privatnu ordinaciju, svuda "prolazi" zdravstvena kartica bez ikakvih pitanja da li je overeno isl. Naravno nema ni overe knjižice i sličnih gluposti, to sve ide automatski prilikom obračuna zarade.
Članovi uže porodice osiguranika takođe imaju pravo na zdravstveno osiguranje (kao i u Srbiji).

Prilikom odabira zdravstvenog osiguranja, dobijate još jedan ID broj i potvrdu o članstvu. I to je neophodno za obračun zarade.

* * * * * * * * * *

Penziono osiguranje

Sa njima sam imao najmanje posla. Zapravo, samo prilikom promene adrese, otišao sam i javio im da sam se preselio (naravno uz dokaz, tj novu prijavu prebivališta iz opštine), i to je bilo to. Ovo je ekvivalent državnom penzionom fondu u Srbiji, ona nepopularna institucija kod nas zvana Socijalno. Doduše to Socijalno je i zdravstveno i penziono kod nas, tj u Novom Sadu svi sede u istoj zgradi, da, oni tamo na Žitnom trgu. Kao i u Srbiji, i u Nemačkoj postoji obavezno penziono osiguranje. Kao i u Srbiji, deo bruto plate se odvaja u državni penzioni fond. Taj fond posle penzionisanja isplaćuje penzije.
Međutim, kao redovno zaposleni, ja sa njima nemam apsolutno ništa, ne treba da se prijavim (ide automatski preko zdravstvenog osiguranja, samo mi je stiglo pismo na kućnu adresu, sa još jednim ID brojem, da su i to uradili za mene), doprinosi se automatski odvajaju od plate itd.
Vrlo praktično.

* * * * * * * * * *

Moje iskustvo - nažalost, ja sam čekao poreski broj da stigne poštom, ne znajući za mogučnost da direktno u poreskoj saznam svoj ID, a u mom slučaju je potrajalo nekih mesec dana dok mi pismo nije stiglo na kućnu adresu. Tako da mi na kraju prvog meseca nije isplaćena plata. Nakon što sam dobio sve ove papire, negde oko 5-6. sledećeg meseca (stigli poštom, naravno) odneo sam ih u firmu i par dana kasnije, na račun je legla prva zarada.
Postao sam i zvanično strani plaćenik.

Posao u Nemačkoj za lekare - prvi deo

Kao autor ovog bloga imam čast da objavim prvi post gostujuće blogerke. Zamolio sam Mariju da iz ugla lekara napiše nešto o svojim iskustvima o traženju posla u Nemačkoj.
Autorski tekst prenosim bez izmena.
Prijatno čitanje.



Kada nakon višemesečnog snalaženja sa nemačkom birokratijom i iskustvo celog procesa od učenja
nemačkog jezika, traženja posla do čekanja ispred konzulata za vizu, čovek uspešno završi to
poglavlje u svom životu, može u miru da se okrene i porazmisli o svemu kroz šta je prošao, koliko je
emotivnog i materijalnog truda uložio i šta je dobio.

Lično smatram da je svakoj osobi ( u ovom slučaju lekaru ) koja se nalazi na ovakvom putu vrlo
važno da sakupi što više informacija, kako bi bila spremnija na sve što je čeka. Niko ne može umesto
vas da obavi neke stvari, ali ovakva pomoć je meni puno značila i trenutno ne vidim bolji način od
ovoga, da kao gostujući bloger napišem o svom iskustvu, kako bih i ja mogla drugima da pomognem i
na neki način se odužim svim ljudima koji su mi kroz svoja iskustva i iskustva drugih pomogli da
načinim prave korake.

Moja priča počinje novembra 2013. godine, kada sam aktivno počela sa učenjem nemačkog
jezika. U to vreme sam radila u Srbiji, u privatnoj bolnici i imala  vremena jedino nedeljom dvočas sa
profesorkom da organizujem. Počela sam učenje nemačkog bez ikakvog predznanja. Mesečni broj
časova koji sam imala je jako mali za nekoga ko želi što pre da nauči jezik i mora se dosta raditi
samostalno, ali nažalost, pored obaveza na poslu, nisam imala vreme za dodatno zalaganje.
Međutim, kada postavite sebi cilj i težite ka njemu, ne obeshrabrujete se proteklim vremenom i
sporim napretkom, već gledate samo napred i u jednom trenutku, kada primetite da je to taj pravi
trenutak kada morate nešto da promenite ili ćete ostati tu gde jeste, prelomite i donesite radikalnu
odluku - u mom slučaju je to bilo ostavljanje radnog mesta i odlazak na dvomesečnu praksu na
univerzitetsku kliniku u Nemačkoj sa uporedno organizovanim kursom nemačkog jezika.

1. jula 2014. godine u Heidelbergu, savršenom malom gradu u geografski najlepšem delu Nemačke,
počinje moje upoznavanje sa zemljom, ljudima, kulturom i svim prilikama i neprilikama koje jedna
strana država može ponuditi strancu koji ne govori savršeno njihov jezik, koji je temperamentom
drugačiji i potiče iz sredine gde je sve drugačije. To je prvi korak na koji svako naiđe, i pre nego što
se otisne iz  svoje zemlje, pitanje je da li je spreman da se integriše u novo društvo? Da li razume taj
narod i drugačiju kulturu? Svuda ćete čuti : "ma drugačiji su" i to ne treba shvatiti olako. Često to
čovek zanemari, misleći da on može na sve da se navikne i svuda da se uklopi. Moj savet je da se
prvo dobro informišete o zemlji u koju idete, a kada upoznate kulturu, lakše će biti i učenje tog
jezika.

Nakon dva meseca prakse u Heidelbergu, u Srbiji sam intenzivno nastavila sa učenjem jezika, a to
praktično znači:
- svaki dan, odmah nakon jutarnje kafe, 2 sata gramatika,
- aktivna pauza tj. gledanje serije na nemačkom sa slušalicama i punom koncentracijom na priču i radnju, onda
- čitanje novina ili bilo čega drugog minimum sat vremena, onda
- zaista prava pauza za ručak ili šetnju, pa
- nastavak učenja u vidu pisanja sastava, rešavanja gramatičkih testova na internetu i
- uveče gledanje filma ili opet serije.

Može se kombinovati tokom dana i sa nekim audio lekcijama, ukoliko su dostupne. Vreme
provedeno dnevno - min 8 sati aktivnog učenja jezika.  Jezik nije anatomija, ne može da se nauči za
vreme koje mi odredimo, mora se forsirati slušanje, koliko god to neproduktivno izgledalo.
Uz ovakav tempo uspela sam da nakon  mesec ipo dana  na Geteovom Institutu  položim B2.
Količina sreće i olakšanja koju sam osetila kada sam prvi put držala sertifikat u rukama, može se
porediti sa položenim poslednjim ispitom na medicini.

Nakon par dana odmora i uživanja u osećanju zadovoljstva, počela sam sa sastavljanjem
Bewerbunga (prijave za posao) i apliciranjem. Nije ni malo lako sastaviti dobar Bewerbung. Dosta primera ima na netu, u kombinaciji sa prevodom srpskog CV-a i motivacionog pisma, može nešto da se napravi. Važno je priložiti i prevod diplome, sa Haškim apostilom i pečatom sudskog tumača, kao i naravno B2
sertifikat kao dokaz poznavanja jezika. Ukoliko posedujete još neke sertifikate, za koje smatrate da su značajni u dobijanju posla, prevedite ih i priložite.

Moji prvi razgovori za posao su nastupili početkom decembra 2014, oko mesec dana nakon početka
traženja posla. Organizovala sam ih tako da sam u toku dve nedelje uspela sve da obavim i naravno
imala tako i priliku da proputujem dve trećine Nemačke. Obavezno vas pitaju zašto njihova klinika,
zašto njihova oblast i zašto Nemačka, koja iskustva imate, zašto vas da zaposlimo i da li ste upoznati
sa procedurom dobijanja licence u Nemačkoj, s obzirom da ste strani lekar.  Nisam nikada doživela
pitanje "koje su vaše mane" i ostala klasična HR pitanja, u medicini je izgleda malo drugačije. Važno
je da ste svesni činjenice, da koliko god vi bili kvalifikovani, ukoliko aplicira Nemac za istu poziciju, vi
nemate šanse, oni su po zakonu obavezni da zaposle Nemca. I to tako prihvatite kao definitivno.

Tako sam se i ja vratila nakon uzbudljivog putovanja po Nemačkoj u Srbiju, sa nadom da će se
uspešno sve završiti, ali nije - odgovori poslodavaca, koji su stizali, su bili negativni. Sve vreme pritom, ne
prestajem da pretražujem internet i šaljem Bewerbunge. Odličan sajt za lekare je kliniken.de, gde su
sve klinike u Nemačkoj izlistane po abecednom redu i krenete redom sa apliciranjem.

I sasvim slučajno pronađem školu iz Hanovera koja organizuje C1 medicinski nemački. Pristala sam
na usavršavanje jezika uz mogućnost traženja posla u vreme trajanja kursa. Lakše je putovati iz
Hanovera na razgovore za posao, nego iz Srbije…

Postoji dosta agencija u Nemačkoj koje se bave traženjem posla lekarima. Ne naplaćuju lekarima
usluge, vec klinikama kojima traže lekare. Nekome nađu posao, nekome ne, ne treba se osloniti na njih
naravno. Ali postoje kao opcija i treba  koristiti njihove usluge, ne koštaju. Samostalno traženje je
dosta naporno, puno košta, niko ne finansira putne troškove ( bar ne meni ) , ali je jedan od
osnovnih i nezaobilaznih puteva. Iskustva u traženju posla su vrlo različita, ja ovde prenosim
svoje. Proces je dugotrajan, pored novca trošite i strpljenje, nadu, emocije počinju da vam ometaju
razum, ali je istrajnost najvažnija, ja zaista nisam čula da neko nije našao posao, možda se oduži na
godinu dana, ali je ipak izvesno.

U sledećem postu napisaću šta je sve potrebno od dokumentacije u lekarskoj komori ( za
pokrajinu Niedersachsen ) kao i za apliciranje za vizu, malo konkretnije teme i postupci koji moraju da se obave.

Marija

Prvi koraci u Nemačkoj - administracija

Prvi korak - prijava prebivališta.
Drugi korak - račun u banci.
Treći korak - obavezno zdravstveno osiguranje.
Četvrti korak - poreska uprava.
Peti korak - obavezno penziono osiguranje.

Šesti korak - markica za gradski prevoz (berlinsko iskustvo).
Sedmi korak - dugoročna boravišna dozvola - Plava karta / Blue Card / Blaue Karte.

Negde između prvog i petog, najbolje uporedo - traženje stana, ugovor o iznajmljivanju stana i sve što dolazi pre i posle toga - sajtovi za nekretnine, slanje prijava za stan, razgledanja, kakvih sve stanova ima, uslovi, rokovi iznajmljivanja, Schufa, plaćanje, održavanje, struja, gas, komunalije, kablovska, računi... To je tema za kasnije.

Na početku pisanja ovog posta, gore nabrojano (bez traženja stana, to je posebna priča) je trebalo da stane u jedan post, ali sam tokom pisanja shvatio da ako tako uradim, verovatno ga neću napisati još tri meseca. Dakle, za sada samo prijava prebivališta, a kasnije sve ostalo.

Prijava prebivališta
Za nekoga ko dolazi na rad u Nemačku, obavezni i nezaobilazno prvi korak je da prijavi prebivalište. To podrazumeva da sa sajta opštine u kojoj živite (privremeno ili stalno) skinete obrazac za prijavu prebivališta, ispunite svoje lične podatke (i podatke za eventualne članove porodice), zakažete termin i u zakazano vreme se pojavite u opštini (Bürgeramt), sa pasošem.
Dokument koji dobijete tom prilikom je potvrda o prebivalištu (Anmeldebescheinigung), dokument koji je bitan za kompletno dalje sređivanje papira za boravak u Nemačkoj. To je zapravo običan A4 papir sa pečatom opštinske kancelarije na kome piše da ste prijavljeni da živite na datoj adresi.
Procedura traje oko 10min.
To je sve.

Ali...

Ma koliko ovo delovalo jednostavno, stvari su u realnosti malo komplikovanije. Naime, u Berlinu (koji ima 3.6 miliona stanovnika, dakle kao pola Srbije) postoji 41 opštinska kancelarija uz još 6 mobilnih kancelarija (ne znam kako to funkcioniše, mislim da za svaku kancelariju postoje 2-3 lokacije koje su naizmenično aktivne), u svakoj radi bar po tri šaltera (u onim gde sam ja išao i po 7-8), ali slobodnih termina nema bar 5 (pet) nedelja unapred.
Dalje, obrazac za prijavu prebivališta je samo na nemačkom jeziku. Barem ja nisam našao verziju na drugim jezicima. To znači da morate ili znati jezik ili imati pomoć nekoga ko zna jezik ili imati pristup internetu, pa pokušati sa google prevodiocem.

Kako sam ja prošao sa Bürgeramt-om? Prvo sam otišao u najbliži, u centru i naravno, nisam uspeo ništa jer nisam imao zakazan termin. Sledeće jutro sam otišao (opet bez termina) na početak radnog vremena druge kancelarije, malo dalje od centra, ali na liniji metroa relativno blizu mesta gde sam stanovao, i uspeo da dobijem termin i da se prijavim. Kako? Navodno, slobodni termini za taj dan (npr ako neko otkaže u toku dana) se dodeljuju osobama koje dođu bez termina. Naravno, takvih termina nema puno, ali izgleda sam taj dan imao sreće da dobijem jedan od tih.

Prvi korak uspešno realizovan.

(sledeći put kada sam morao do Bürgeramt-a je kada sam menjao prebivalište, posle mesec dana, kada sam našao stan, tada sam išao tri puta bezuspešno da se prijavim, tek četvrti put sam dobio slobodni termin. Posle toga sam morao da predam zahtev za priznavanje vozačke dozvole, uspeo opet iz četvrtog ili petog puta...).

Na kraju, topla preporuka svima koji dolaze u Berlin - zakažite nekoliko termina pre puta, uštedećete sebi mnogo vremena i nerava. Termini koje nećete iskoristiti, mogu se otkazati, takođe preko interneta.

Evo i adrese za zakazivanje -
http://service.berlin.de/dienstleistung/120686/

Ovo je sajt grada Berlina, usluga je "Anmeldung einer Wohnung" u prevodu - prijava stana, i ne plaća se, pri dnu stranice stoji - "termin berlinweit suchen und buchen" tj traži slobodan termin u celom Berlinu, a može se izabrati i konkretna kancelarija, spisak je pri dnu stranice.

Moram još nešto da napomenem - negde na forumima (ne sećam se više gde) sam pročitao da je po dolasku u Nemačku potrebno prijaviti se policiji, za šta mogu da kažem da je netačno. U Nemačkoj policija ne izdaje bilo kakva lična dokumenta. Pasoši, lične karte, prijava i odjava prebivališta, registracija vozila - sve se obavlja u opštini, tj Bürgeramt-u. Policija u Nemačkoj reguliše saobraćaj i juri džeparoše (lokalna) ili ozbiljnije kriminalce (federalna, valjda). Postoji i nešto slično komunalnoj policiji u Srbiji, a zove se Ordnungsamt (Ordnung = red, Amt = kancelarija, pa vi prevodite) i bavi se kontrolom plaćanja parkinga i valjda još nečim, nisam ih do sada video u drugačijoj ulozi.

Sledeći post biće o otvaranju računa i onom što sledi posle toga.

Berlin - prvi utisak

Pasoš - tu.
Viza u pasošu - da.
Avio-karta - odštampana, za svaki slučaj.
Dva kofera - spakovani.

Krajem aprila dani su duži i sviće negde oko 5,30h kada smo otprilike i krenuli iz Novog Sada prema Surčinu.

Rastanak na aerodromu teško pada, ali doneo sam odluku i idem u nešto što bi trebalo da bude bolje od onoga gde sam ili bar jednako dobro, mama zna da koristi skype, opet se pitam u šta se upuštam i da li to vredi, i odlučujem da ne razmišljam o tome, idem u nepoznato i nadam se da će biti sve OK.
Nepoznato. Pa nije bilo baš potpuno nepoznato. Raspitao sam se (čitaj istražio na netu) o svemu što sam mogao, život u Nemačkoj i kako se snaći, proverio šta mi treba za početak, od dokumenata i koji je redosled kod pribavljanja nemačkih dokumenata, tj šta je sve potrebno da uradim kada stignem, kako da dođem do apartmana koji mi je kompanija obezbedila za prvih mesec dana, gde da tražim stanove, šta je Schufa, šta je "Mietschuldenfreiheitsbescheinigung" - jednom rečju, uradio sam sve što sam mogao da u nepoznatoj situaciji smanjim broj nepoznanica. Kao i svaki inženjer, mrzim neizvesnosti, iznenađenja, nepredvidivost. A i bolji je osećaj kada već znam neke stvari unapred, manje je nesigurnosti, lakše je prihvatiti nove stvari, bar meni.

Let je bio sasvim OK, direktan (u to vreme je Air Srbija imao let za Berlin dva puta nedeljno, mislim da su u međuvremenu povećali broj letova, nisam siguran) jer je trebalo da stignem u toku radnog vremena da preuzmem ključeve apartmana.

Taj dan je bio lep i sunčan, i u Srbiji i na severoistoku Nemačke. Negde blizu Berlina avion se, valjda u sklopu pripreme za sletanje, spustio niže i mogao sam da vidim kako izgleda okolina - sve ravno skoro kao kod nas (OK, to sam i očekivao), livade / pašnjaci, jezerca, naselja i pomislim - ej, pa ovo lepo izgleda... sviđa mi se ovako gledano od gore.

Kada sam sleteo, iznenađenje - Air Srbija sleće na terminal C aerodroma Tegel , nema "fingera" (tunel koji se postavi od aviona do aerodromske zgrade, ne znam za srpski izraz, ako ga uopšte ima, molim javite mi) , već silazak niz stepenice, pa u bus, pa do zgrade terminala. Zgrade... hm... to je jedna obična montažna hala, nalik na sajamske hale, za nekog ko je zamišljao jedan od dva aerodroma glavnog grada Nemačke, ovo je pre ličilo na montažnu halu Novosadskog sajma nego na aerodrom... Granična kontrola, kažem za svaki slučaj - znate ja imam radnu vizu, pogledajte tamo pri kraju pasoša, i on mi kaže - Hvala za informaciju, ali to nema veze sa mnom, ja samo evidentiram da ste ušli u zemlju, a vi prijavite prebivalište u opštini (tzv. Bürgeramt).

Kupujem nedeljnu kartu za javni prevoz na automatu, ulazim u bus do centra, okolo je gomila taksista, svi taksi-automobili su svetlo-krem /drap boje, ali nisu svi mercedesi - ima i C5, Priusa, Oktavia, Pasata, A6 itd.
Bus kreće i ja posmatram okolinu - prelazi neki kanal, skreće, evo autoput dole ispod mosta, kakav je ovo deo grada, sve reklame su dvojezične - turski i nemački, kakva je ovo Nemačka, vidi trava nije pokošena na nekom travnjaku, kakve su ovo kućice (kasnije sam saznao da su to vikendice/kamp kućice sa nekih 60ak kvm dvorišta, koje mogu da se iznajme i da gajite cveće i povrće isl.), opet prelazi preko mosta i ubrzo posle toga -
WOW evo kupole Rajhstaga, vidi Brandenburška kapija, e sad sam na Unter den Linden, kakvi su ovo radovi i dizalice ovde, mislio sam da je to centar, nije valjda da tu nešto kopaju, vidi Humbolt Univerzitet, tu je i opera, aaauuuuuuu kakva ogromna katedrala (Berliner Dom) - minut posle toga - Aleksandar Plac - poslednja stanica.

Slika prikazuje šta sam prvo video kada sam izašao iz autobusa (taj na slici je baš na liniji koja ide od aerodroma Tegel do Aleksander placa).

Ranije TV toranj, sada turistička atrakcija

Stvarno impresivno. Trebalo mi je malo da dođem sebi, zastao sam malo da se orijentišem i opustim, posle svega što sam od jutra prošao. Pogledam prekoputa, kad ono -

Prekoputa Aleksander placa

osvrnem se, pogledam malo niže niz ulicu, i vidim ovo :

Ostao sam bez reči

Ulica se zove Karl Liebknecht str.
Dobrodošli u DDR.

Čekam autobus i razmišljam, pa dobro, ni ne treba da sruše skoro pola grada samo zato što su zgrade ružne, valjda će ih srediti u nekom momentu... I onda vidim kako ljudi prelaze pešački prelaz na crveno! Molim ?! PA VI STE NEMCI, TO JE PROTIV PRAVILA !!! Da li sam ja pogrešio avion? Kakav je ovo grad, vidi ima i pikavaca na trotoaru, pa ova Nemačka je potpuno propala...

Tek kasnije sam shvatio nekoliko stvari.
- Kao prvo, ranije nikada nisam bio u Nemačkoj. Drugo, svi utisci o životu tamo koje sam imao su poticali iz priča starijih, dakle onih prvih generacija gastarbajtera iz ex-Yu, koji su išli u zapadnu Nemačku, u Štutgart, Minhen, Keln itd. Retko ko je tada odlazio u Berlin. Raspitao sam se, retko gde u Nemačkoj pešaci prelaze na crveno. Mislim i da je u Srbiji, zahvaljujući gastarbajterima ranije, stvorena slika Nemaca koja ih prikazuje kao ljude koji poštuju sva pravila i drže se svakog slova svih propisa. Sada, posle nekoliko meseci života u Nemačkoj, mogu da kažem da to jednostavno nije tačno. Ali o tome u nekom narednom postu.

- Drugo, Berlin je posle ujedinjenja bio prilično neorganizovan grad, prvih par godina. Infrastrukturno, demografski i privredno. Stanovništvo se iseljavalo i odlazilo na zapad, dolazili su ljudi iz istočnog bloka, iz Brandenburga (nemačka pokrajina oko Berlina), izbeglice iz jugoslovenskih ratova (mahom iz BiH), iz Somalije, iz Eritreje, iz Sudana, iz ko zna odakle sve ne, privreda gotovo da nije postojala, Vlada i administracija su se sporo preseljavale iz Bona... Tek na početku dvehiljaditih se situacija popravila, pa se broj stanovnika povećava od 2003. godine. Stanovništvo je izmešano, ima ljudi iz celog sveta, iz različitih kultura i sa različitim stepenom "integracije" - integracije u Nemačkoj ili privikavanja na život u gradu.

- Treće, zapadni Berlin je tokom Hladnog rata bio izolovan od ostatka zemlje i važili su malo drugačiji zakoni, pa su navike da se ne poštuju baš sva pravila ostale.

- Četvrto, centar je prepun turista, iz celog sveta. Gde ima puno ljudi, ima i otpada.

- Na kraju, Berlin u poslednjih 10ak godina važi za Meku kreativne industrije (muzika, dizajn, web-tehnologije, umetnost u najširem smislu reči) pa je životni stil većine doseljenika iz drugih delova Nemačke uglavnom dosta opušten. U prilog tome, da citiram jednog kolegu Nemca, kada sam mu objasnio u kom kraju grada tražim stan (da ima zelenila, uredno podšišana trava, čisto, kontejneri na mestu, okrečene fasade, uredne terase, miran komšiluk) - rekao mi je - "Da, znam tačno na šta misliš, ja želim da pobegnem baš od toga, zato sam i došao iz Dizeldorfa u Berlin". Nisam znao šta da mu odgovorim.

Sve u svemu, Berlin možda na prvi pogled izgleda prilično čudno, mešavina stanovništva, građevinskih i istorijskih stilova, kao i vrlo burne i zanimljive prošlosti (ne samo u 20. veku) ali uvek treba imati na umu da Berlin nikako nije tipični nemački grad, već svet za sebe. Magnet za svakakve čudake (objasniću u kasnijim postovima), za biznis, za umetnost, za turiste (ima više turista godišnje nego Rim, bilo mi je teško da poverujem, ali tako je).

Jedan kolega mi je rekao - Vremenom, naviknućeš se na sve što ti je neobično i svideće ti se Berlin.

Sada, posle 10 meseci u ovde, počinjem da se navikavam na grad, postajem svestan na kakvo sam sjajno mesto došao i, iako ga ne osećam kao svoj grad, ipak mi je nekako prirastao za srce, tako neobičan, u nekim delovima ružan i haotičan, a negde uredan, čist, uglancan, sa toliko zanimljivih mesta za obilazak, toliko dešavanja svaki dan, toliko različitih ljudi koji su došli sa svih krajeva sveta. Jedna vrlo interesantna mešavina.

Rečima dugogodišnjeg gradonačelnika Klausa Wowereita - "Berlin is poor but sexy".

Nemačka radna viza - praktično

Ovaj post je o podnošenju zahteva / apliciranju za nemačku radnu vizu. Iz jednog prethodnog posta, evo spisak potrebnih dokumenata (ako niste medicinske struke):
- 2x fotokopija fakultetske diplome, plus original na uvid;
- 2x overen prevod fakultetske diplome (od ovlašćenog prevodioca / sudskog tumača);
- 2x fotokopija prve stranice pasosa, plus original na uvid;
- 2x fotokopija potpisanog ugovora o radu, plus original na uvid;
- 2x popunjen obrazac zahteva za vizu;
- 2x potpisana izjava o tačnosti podataka (dobija se besplatno u konzulatu ili skinite odavde);
- 3x biometrijska fotografija;
- 60 EUR.

Popuniti obrazac koji je na srpskom jeziku i nije neka posebna mudrost, ali... neke stvari nisu same po sebi očigledne, a živeći u zemlji gde su propisi rastegljivi i čije tumačenje se razlikuje od šaltera do šaltera, moram da kažem da sam se tri puta zamislio nad nekim poljima.
Neko zvanično uputstvo za popunjavanje ne postoji, niti su službenici u konzulatu spremni (tj. raspoloženi) da vam pomognu, pa na to ne treba ni računati. 
Inače, obrazac koji se može skinuti sa sajta nemačke ambasade u Srbiji je na nemačkom, turskom, grčkom i srpskom, ali se popunjava na nemačkom.
Ono što meni nije bilo očigledno u prvom momentu je da se isti obrazac može koristiti u više situacija, npr u mom slučaju za zahtev za radnu vizu, ili za spajanje porodice ili za izdavanje boravišne dozvole po nekom drugom osnovu. Dalje, isti obrazac se koristi i u slučaju kada se aplicira iz matične zemlje i iz Nemačke, tj direktno u Kancelariji za strance (Ausländerbehörde).

Dakle, evo pitanja koja su mene zbunjivala.
13) Datum ulaska u Nemačku 
Da ne bude zabune, popunjava se samo prilikom podnošenja zahteva dok boravite u Nemačkoj, npr prilikom produženja vize. U slučaju da ste u Srbiji, ovo ostaje prazno.

14) Da li ste ranije boravili u SR Nemačkoj? Ako da, kada i gde?
Odnosi se i na turistički boravak, bez obzira kada je to bilo, dakle čuvajte stare pasoše :-)

15) Predviđeno mesto/adresa boravka u SR Nemačkoj?
Ako niste već u Nemačkoj, i nemate obezbeđen stan tamo, ovo ostaje prazno. Ili jednostavno upisati adresu kompanije gde bi trebalo da radite.

16) Doselio se dana ?
Kao i 13) ne treba popunjavati u slučaju podnošenja zahteva u Srbiji.

19) Kako ste smešteni?
Malo je verovatno da bi neko već prilikom podnošenja zahteva za radnu vizu mogao da zna gde će boraviti , ako dobije tu vizu. Ovo takođe može da ostane prazno.




Na kraju obrasca nalazi se još par dodatnih polja za popunjavanje, jedno od njih je i - predviđeno trajanje vize. Ovo nema smisla u situaciji da se zahtev za radnu vizu podnosi u Srbiji, jer u tom slučaju svaka viza je na tri meseca. U tom roku potrebno je u Nemačkoj prikupiti dodatna dokumenta (prijava prebivališta, poreski broj, itd. - o tome kasnije) i podneti zahtev za vizu za duže vreme. 
Dakle, ovde upisati bilo šta, godinu dana, tri meseca, šest meseci - svejedno je, viza će biti na tri meseca.

Da napomenem i da u neposrednoj blizini konzularnog odeljenja postoji bar 3-4, a verovatno i još više, agencija koje nude svoje usluge u štampanju i popunjavanju obrazaca, prevođenju dokumenata i čekanja u redu ispred konzulata. Siguran posao ...

* 

Konzularno odeljenje nemačke ambasade u Srbiji nalazi se u Beogradu, Birčaninova 19a. Radno vreme je od 7,30h. U toku radnog dana postoji određen broj zahteva koje službenici ambasade mogu da obrade. Ja mislim da je to jedan zahtev za 15min. U konzularnom odeljenju postoje dva šaltera za prijem zahteva za vize. To znači da je broj zahteva prilično ograničen. Trenutno ne postoji način da se termin za predaju zahteva rezerviše preko ranije interneta/telefona/kako god, nego se zahtevi predaju isti dan, ako dođete na red.

Problem je što se red za upis u spisak formira već pre 7 ujutro. Ja sam, naivno misleći da je 7 ujutro dovoljno rano da dođem ispred konzulata i predam sve papire, kada sam izašao iza ćoška susedne ulice (konzulat je druga zgrada od ćoška) zastao zabezeknut prizorom koji sam video - ispred konzulata je već bilo 40ak ljudi u redu. 

Inače, ne vredi ići ponedeljkom, tada obično dolazi veći broj ljudi sa zahtevima za sezonske poslove (bebisiterke, radnici na građevini, na brodovima koji krstare Rajnom ili Majnom, u poljoprivredi isl) i koliko god rano došli, teško da ćete stići na red. Ovo sam pročitao na netu, napisala osoba koja je već prošla kroz ceo postupak.

Dobra vest u svemu ovome je što se prioritet daje osobama koje podnose zahtev za radnu vizu koja nije za sezonske poslove, dakle radna viza (moj slučaj) i spajanje porodice.

U svakom slučaju, posle stigao sam na red za predaju dokumenata vrlo brzo, posle nepuna tri sata (irony off). To vreme čekanja na zimi (bio je mart mesec, temp negde blizu 0 stepeni, vetar), ispred zgrade konzulata, u rano jutro, sa ne-baš-do-kraja popunjenim obrascima i sumnjom da li će sve dobro proći, sa ne baš ljubaznim službenicima ambasade, prvi put sam se zapitao - pa u šta se ja to upuštam, šta meni sve ovo treba, pa da li je moguće da su Nemci tako loše organizovani ili to namerno rade ovako, kako se uopšte odnose prema strancima u svojoj zemlji itd itd. 

Međutim, kada sam došao na red, kada sam ušao u zgradu, sve je išlo relativno brzo i bio sam napolju već za 20-25min. Šalterski službenici nisu bili (baš) toliko neljubazni koliko oni na ulazu. Zahtev predat, pitam kada bih otprilike mogao da očekujem odgovor - gđa na šalteru (pardon, iza šaltera, iza stakla i mikrofona, kao u nekom zatvoru iz američkog filma... ) odgovara - "ah, to svi hoće da znaju, a ne zavisi od nas. Obično je to 6-8 nedelja, ali vidim Vi idete u Berlin, u Minhenu i Berlinu se najduže čeka, možda bude i duže od toga". 

*

Trajalo je tri nedelje, ali pre svega zahvaljujući tome što je poslodavac sa svoje strane obezbedio da zahtev bude obrađen po ubrzanom postupku. Ovo je bio moj prvi susret sa nemačkom administracijom i dragoceno iskustvo da ni kod Nemaca ne funkcionišu sve stvari "kao sat". Bar kad je u pitanju državna uprava.

Božić i Weihnachtsmarkt u Berlinu

U Nemačkoj je tradicija da se krajem godine u svakom većem mestu održava tzv Božićni vašar (Weihnachtsmarkt).
U Berlinu, već početkom decembra se postave drvene kućice na trgovima gde se tradicionalno održavaju Božićni vašari. Na DW sam pročitao da ih u Berlinu ima čak 80.
Na njima se prodaju novogodišnji i božićni ukrasi, igračke, slatkiši, rukotvorine lokalnih umetnika i zanatlija i naravno, neizbežni roštilj i kuvano vino.
U nastavku je nekoliko slika Božićnih vašara u Berlinu koje sam obišao.

Božićni vašar na Gendarmenmarkt, jednom od najlepših trgova u Berlinu:

Natpis - "Božićna čarolija"

Ulaz na ovaj vašar se naplaćuje 1eur, dok je ulaz na većinu ostalih besplatan.

Jedan red tezgi, u pozadini je Nemačka katedrala (sa druge strane trga je Francuska katedrala)

Pečeni bademi, orasi, lešnici, jabuke sa čokoladom i ostale poslastice

Prodavnica novogodišnjih ukrasa

Koncertna dvorana (Konzerthaus) i statua F.Šilera, iza se vidi mala bina za nastupe lokalnih muzičara

Božićni vašar na Alexander platz, meni lično najdraži jer je u blizini mesta gde radim, pa prolazim tuda relativno često:

Za stolovima levo posetioci uživaju u kuvanom vinu i kobasicama sa kiselim kupusom.

Novogodišnji ukrasi

Prodavnica igračaka i novogodišnjih ukrasa

Ovde se prodaje odlično kuvano vino (isprobano!)

Ova radionica izrađuje čokolade u obliku alatki, npr čekića, dleta, klešta isl.

Božićni vašar kod Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche (crkva bez tornja, spomenik ratnim razaranjima, blizu stanice Zoo, centar bivšeg zapadnog Berlina):

Desno u pozadini je nova crkva

Opet božićni ukrasi, ali tezge su tako lepo uređene, nisam mogao da ne slikam svaku

Specijaliteti sa roštilja

Kuvano vino, pivo na točenje, roštilj...

 U neposrednoj blizini ovog trga je nedavno renovirani tržni centar Bikini -

 ... kao i Evropa-centar, šoping centar sagrađen 60-ih godina prošlog veka -

Evropa-centar

Ovo se koristi kao kulisa za fotografisanje brojnih posetilaca

 ... a ulica pored je Tauentzienstraße (u kojoj se nalazi čuvena robna kuća KDW) i ulica Kurfürstendamm, trgovački centar grada, sa brojnim luksuznim radnjama i buticima poznatih dizajnera. O tome nekom drugom prilikom. Slika dole je novogodišnja jelka na Tauentzienstr.

Izdvojio bih još jedan vašar na kome sam bio, a nalazi se u bivšoj pivari u delu grada Prenzlauer Berg, koja je sada preuređena u kulturni centar, tzv Kulturbräuerei. Reč je o vašaru gde svoje proizvode izlažu uglavnom trgovci i zanatlije iz skandinavskih zemalja. Nažalost, tada nisam imao tablet sa sobom, pa nemam slika, ali evo link do galerije slika sa sajta. Uživajte.



Za kraj, evo link rasporeda božićnih vašara u Berlinu, na mapi koja pokazuje linije berlinskog metroa i prigradskog voza u širem centru grada:

http://www.anamea.de/journal/weihnachtsmarkt-berlin-uebersicht/